Rodni mi se Požarevac u petak priključio gradovima u kojima se protestuje protiv svevlasti Aleksandra Vučića. Simbolički to nije mala stvar. Tih tristotinak ljudi okupilo se na Starom Korzu, samo nekoliko stotina metara od dvorišta u kojem pod čuvenom lipom počiva jedan raniji autokrata koji je pretendovao na posedovanje života i smrti svakog u zemlji.
Njih trista kao u Termopilskom klancu šetali su gradom u kojem socijalistički kadar nikada nije uklonjen od kazana iz kojeg se dele nameštenja i poslići, gradom toliko ogrezlim u partijske knjižice da eno Naprednjaci tamo imaju dve jake struje koje se međusobno ne podnose pa se, kako čujem, mlate po čaršiji kad se slučajno sretnu.
To može da bude zavodljiva metafora, još jedna u nizu koja bi da ovu varljivu zimu predstavi kao željno čekani nastavak bitke iz devedesetih. Scenarista je srpske novije istorije bio zapao u hibernaciju kao tvorac „Igre prestola“ Džordž R. R. Martin pa se sada trgao da konačno napiše nastavak. Samo, glavni negativac više nije iz Požarevca nego iz novobeogradskog Bloka 45 gde možda isto ima lipa.
Na protestima koji sada u 25 gradova okupljaju desetine hiljada ljudi zbilja provejava duh devedesetih. Njega kao da obe strane žele da prigrle. Demonstranti ukazuju na glajhšaltovanje mejnstrim medija, priziva se motiv „TV Bastilje“, traži razjašnjavanje ubistava i batinanja kritičara vlasti i osuđuju „kontramitinzi“, bodri se sećanjem da je i devedesetih režim pao iako je delovao nedodirljivo, da je i tada ključ bio u ujedinjenju i upornim protestima.
Znakovito je da Vučić, etapni gubitnik Petog oktobra, rado pristaje na ovu igru. Zajedno sa svojim mažoretkinjama u opticaj vraća vokabular o „šačici plaćenika“, „snagama haosa i bezumlja" koje su evoluirale u odrede za „linč, silovanje, nasilje“, o „opozicionim“ ili „američkim“ medijima i tome da se neće dozvoliti novo „paljenje i pljačkanje Skupštine“ što je šifra za onaj dan kada su vučići bili u mišjim rupama.
To što se sa obe strane fronta simbolički rabe devedesete nam govori da i jedni i drugi, ako su iole racionalni, veruju da tako najbolje mogu da mobilišu ljude. A to nam opet govori da će se u toj računici najmanje jedna strana prevariti.
Ali „Dan mrmota“ i ono da se „istorija ponavlja kao farsa“ nisu ništa više od jeftinih lajt-motiva pokoje kolumne. Istorija se nikako ne ponavlja i boli je dupe za ljude i njihovu romantičnu želju za revanšom.
Zapravo je malo šta isto. Tek psihološki mehanizam koji čini da današnji problemi uvek izgledaju veće od jučerašnjih može uopšte u istu rečenicu dovesti ovo i devedesete sa viškom krvi, izbegličkih kolona i nula na novčanicama, a manjkom hrane i pelena u prodavnicama. Na očajni bes kritične mase opozicija danas ne može da računa.
Jednako kao što nekonsolidovana ne može da računa ni na lepe reči, a kamoli na pare međunarodne zajednice što je eufemizam za Zapad. Uvereni u tezu da taj isti Zapad drži Vučića kako bi završio Kosovo, danas i bivši ubeđeni evropejci u Srbiji levitiraju između ciničnog odnosa prema tzv. zapadnim vrednostima i kupovine karte u jednom pravcu ka tom istom Zapadu.
U tome je vic – danas se protestuje protiv apatije makar onoliko koliko se protestuje protiv režima. Protestuje se, što je u mikrofon jasno poručio i glumac Branislav Trifunović, i u ime skepse da baš oni opozicionari skriveni u drugom ili trećem redu mogu da menjaju Srbiju iako su za to imali više od decenije posle Petog oktobra.
Te '96 koja se ovih dana često zaziva su iza transparenta „Beograd je svet" stupali ljudi koji su znali za koga su glasali i za koga će nadalje glasati, ubeđeni da se bubnjevima i pištaljkama ide u bolje sutra. Danas u to nisu sigurni i mnogi tabanaju ulicama manje nošeni optimizmom, a više željom da u ujutru ogledalu ne ugledaju kukavicu koja je sedela kod kuće.
U tome je nevolja prostog sabiranja na ulicama. Ima izvesne epike u tome što se ruske zastave vijore pored zastava duginih boja, ali ta konstelacija koja podražava (ili koju podražava) sklepani Savez za Srbiju vodi u ćorsokak opšteg mesta o većem i manjem zlu – daj da svi zajedno skinemo ove pa ćemo da vidimo za dalje. To neće biti dovoljno.
Može biti da mi se klinačka sećanja mešaju sa naknadnim interpretacijama, ali deluje mi da sve pobrojano vodi ključnoj razlici između protesta devedesetih i danas: tada je masa bila spremna da, ako treba, pregazi kordon. Danas se čuva od gaženja travke i insistira na nakaradno pojmljenoj pristojnosti – samo da ne damo povoda Informeru da napiše da smo rušitelji. Kao da takvima povodi trebaju.
Šetati se može dugo, ali ne može večno. Pred demonstracijama je nekoliko raskrsnica bez signalizacije – niko ne može sa sigurnošću da zna kuda valja skrenuti. Mora li organizovana opozicija da izađe na binu i kaže glasajte za nas zbog toga i toga? Da li treba radikalizovati protest? Kako probiti medijsku blokadu i probuditi uspavane? Odgovori izvesno nisu isti kao devedesetih jer, je li, ovo nisu devedesete.
A kordona na ulicama i nema. Vučić zna za taj jadac.