Uzaludno čekanje na evropsku solidarnost

„Ponosni smo na to što je vojska za samo deset dana poboljšala sposobnost vlade u pogledu prihvatanja izbeglica“, izjavio je grčki ministar obrane Panos Kamenos otvarajući izbeglički tranzitni centar Šisto u predgrađu Atine. Centar je otvoren u jednoj od brojnih napuštenih kasarni kakvih je mnogo širom Grčke. Ministar nije krio zadovoljstvo dok je, okružen oficirima, nadletao bivšu kasarnu helikopterom. Odatle se pruža pogled na bele šatore za tranzitni smeštaj izbeglica među zgradama kasarne.

Grčka ispunjava svoj deo zadatka

Grčka vlada je tako, doslovno u poslednjem trenutku, uoči (još jednog) sudbonosnog samita Evropske unije, ispunila obećano, odnosno ono što se od nje odavno očekivalo. Tzv. hotspot-centri na ostrvima su podignuti, a smeštaj Šisto u predgrađu Atine jedan je od dva dogovorena tranzitna centra. Ministar prilikom otvaranja nije propustio da podseti na, kako se izrazio, „istorijski“ dogovor unutar NATO o slanju brodova u more između Turske i grčkih pograničnih ostrva – dogovor koji bi mogao da pospeši borbu protiv krijumčara ljudi. Taj dogovor, naravno, isto tako skriva i činjenicu da su za tu borbu nadležne obalske straže Turske i Grčke koje, međutim, zbog istorijskih nesuglasica, gotovo i ne sarađuju.

„Mi činimo sve što je u našoj moći kako bi zaustavili priliv izbeglica“, rekao je Kemenos prilikom otvaranja smeštaja Šisto. Rekao je i da se nada da taj centar nikada do kraja neće biti popunjen između ostalog i zbog toga jer veruje u dogovor po kojem će Turska da primi nazad sve izbeglice koje budu vraćene. Međutim, samo u februaru je u grčku ušlo preko 37.000 izbeglica. Poslednjih dana broj je naglo opao, ali to je isključivo posledica jakih vetrova koji trenutno duvaju u tom delu Sredozemlja.

Makedonska granica – ušica igle

Kako u stvarnosti izgleda izbeglička kriza vidljivo je u centru Atine, u kampu Eleonas. Tu dane broje svi oni koji su vraćeni s makedonsko-grčke granice i koji više ne smeju legalno da se kreću tzv. Balkanskom rutom do severne i srednje Evrope. Deo grada Eleonas i baš se i ne bi mogao nazvati elitnim: klanice, napuštene industrijske četvrti, groblja automobila. Vlada je tu izgradila jedan od uzornih smeštaja za izbeglice s prevodicima, medicinskim centrom, dečijim igralištem, kursevima jezika.

U smeštaju je „zapeo“ i Amir iz Irana odakle je pobegao, kako kaže, zbog verskog progona. Želi da ide na sever –u Švedsku, Belgiju, Norvešku, svejedno… Samo želi da završi fakultet informatike. „Evropi su potrebni ljudi kao što smo mi. Zašto nas ne puste“, čudi se Amir nedavnoj odluci da se na grčko-makedonskoj granici propuštaju samo izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana. U Grčkoj ne želi da ostane, u Iran ne želi da se vrati. Kaže da mu tamo preti opasnost. „Više se brinem o granicama nego o svom životu“, kaže Amir. On će pokušati da ilegalnim putem stigne na sever Evrope.

Dva kontejnera dalje, Ibrahim iz Pojasa Gaze kaže da ga je „uhvatila panika“ kada je čuo da su granice zatvorene. Onda je shvatio da i u Grčkoj može da zatraži azil. „Grčka je oduvek podržavala Palestince, zato imam izgleda za azil“. Mašta o tome da se skrasi u Atini i kasnije da tu dovede i svoju porodicu. Završio je za knjigovođu, a smatra i da je „talentovan za frizera“. U jedno je siguran: u Gazu se više ne vraća.

Gde je evropska solidarnost?

Primera poput Amira i Ibrahima ima mnogo. Svi oni dolaze u Evropu u potrazi za boljim životom: iz Jemena, Pakistana, Malija, Eritreje, Alžira, Maroka... Spisak zemalja je dugačak. Mnogi od njih su u Grčkoj ilegalno i dane i noći provode na ulicama čekajući na neki posao ili bilo kakvu pomoć. „U gradu ima previše ilegalnih izbeglica i migranata, to je za nas veliki problem“, kaže gradonačelnik Atine Jorgo Kaminis. On je duboko razočaran u Evropu, pogotovo u istočnoevropske zemlje. „Te zemlje su doživele toliko solidarnosti od čitave EU, a sada traže da se granice hermetički zatvore i hteli bi Grčku da ostave na cedilu“, kaže Kamnis. Grčkoj i Atini sada je potrebna evropsku solidarnost. Ali možda je nada uzaludna.