Umiljavanje publici Petera Handkea
O Srbiji ni reči. A i zašto bi bilo? Peter Handke je u svom govoru povodom dodeljivanja Nobelove nagrade pričao o onome što je njemu važno. U to ne spada Handkeov stav o ratovima na području nekadašnje Jugoslavije, ono o čemu je poslednjih sedmica bilo reči u javnosti. Pogled pesnika mimoilazi velike tragedije, glavne i državne akcije. Usredsređuje se na malo, neupadljivo, previđeno.
Teme pesnika su cveće pored puta i ptice u granju. Rat, tenkovi na asfaltu, smeđa torba za municiju: sve to nije stvarno. Stvarno je „planinsko plavetnilo" njegove koruške domovine.
Poslednju reč ima pesnik
Ovog puta Handke nije provocirao. Ali, svojim čudnim nastupom koji je svesno odabran kao kontrapunkt jeziku političara i novinara, nije bio ni pomirljiv. Bez psovanja i bez polemisanja, što on inače voli da radi, Handke je iskoristio priliku da pred uticajnom publikom iznese svoj poetološki program.
Sve nas može uzvisiti, to je njegova poruka, svuda se može pronaći malo, neupadljivo, ono što nas dovodi u dodir s suštinskim, s božanskim. Ono što nam se inače čini samorazumljivim, kada je postalo deo književnosti, može postati nešto sasvim drugo. To važi doslovno za sve, kao što se moralo pokazati, čak i za osam hiljada mrtvih u Srebrenici. Taj „takozvani svet" se može svađati oko toga šta je istina a šta laž: poslednju reč uvek ima pesnik. Baš na primeru ratova, toj brutalnoj intervenciji u našu stvarnost, Handke je mogao da pokaže koliko sveobuhvatno shvata taj svoj zahtev.
Mimo svih rasprava
Ni rasprave koje su vođene poslednjih sedmica nisu se više bavile time šta se u Bosni i na Kosovu zasta dogodilo, koliko ljudi je izgubilo život, ko je bio u pravu a ko je bio kriv. Tema je bilo pravo pesnika na svoju istinu. O tim pitanjima se upravo sada vode brojne rasprave i mimo Švedske akademije - na primer na Fejsbuku ili Tviteru, ili između portparola Donalda Trampa na jednoj i Njujork tajmsa na drugoj strani. Naizgled bezvremeno, perfektno se uklapa - kakva slučajnost - u ovo vreme.
Nobelova nagrada je za zagovornike „alternativnih činjenica" bila važna pobeda. Među njima je Handke sada stvorio veliki broj sledbenika. On ih naziva „moji čitaoci". U stvarnosti je taj krug sledbenika puno širi, a čitanje uglavnom ne spada u njihovu omiljenu delatnost. Ali u svom govoru Handke je opslužio upravo ukus tih izrazito konzervativnih sledbenika.
Dodvornička poezija ne pomaže
Dugi citati iz Lauretanske litanije, pesme koja se monotono izgovara prilikom procesija, dopali su se katolicima. A da su svi citati bili na slovenačkom jeziku, verovatno se dopalo Handkeovim prijateljima iz bivše Jugoslavije. Šveđanima je pak pročitao pesmu njihovog Nobelovca Tomasa Transtremera - i to na švedskom. Po Handkeovim rečima, ko ne voli poeziju, može se makar smatrati „uzvisljivim", i time se uzdići iznad buke svetine. Autor pozorišnog komada „Psovanje publike" pretvorio se u nekoga ko se dodvorava publici.
Nasuprot tome, oni koji i dalje govore o svojim iskustvima, o ratu, o Srbiji ili Bosni, ti spadaju u one koji „kvare radost". „Još niste taj vaš rat ostavili iza sebe?", povikuje im pesnik ohrabrujući ih i preporučuje žrtvama rata da mrtve puste da budu mrtvi, i da pokažu „smirenost preživelih".
No taj dobronamerni savet teško da će biti prihvaćen. Kako književnost zaista može da pomogne, to se nije pokazalo sada u Stokholmu, nego pre dvadeset godina u mestu Blace na makedonsko-kosovskoj granici, gde su se 1999. zatekle stotine hiljada proteranih. Najveća gužva u tom ogromnom izbgeličkom kampu nije se stvarala pred mestima gde je deljena hrana, već pred šatorom u kom je svako mogao da ispriča svoju svoju priču o bekstvu. Tema je bila istina.