Nobelova nagrada Handkeu – ispravna, ali iznenađujuća odluka
11. oktobar 2019.
Frankfurter algemajne cajtung: „Devetoro članova žirija spasilo je Nobelovu nagradu za književnost. Jer, to je zapravo bila kafanska ideja da se nagrada za 2018. dodeli tek sada, naknadno, zajedno sa onom za aktuelnu godinu. Ali, odluke da dobitnici budu poljska spisateljica Olga Tokarčuk za 2018. i Peter Handke za 2019. literarno su toliko neprikosnovene da nije potrebno dalje razmatranje pitanja da li je i u kojoj meri žiri prilikom ove dvostruke dodele izbalansirao dobitnike. Dela to dvoje autora čine ih dostojnim dobitnicima Nobelove nagrade za književnost.“
„Žiri je dokazao suverenost i time što se sa Handkeom odlučio za pisca koji je na drugom polju, naime onom političkom – sporan. Njegovo vehementno zauzimanje za srpsku stranu u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina, a i posle toga, naišlo je, ne samo u Nemačkoj, čija vlada je podržavala države koje su se otcepljivale od Beograda i čija vojska je učestvovala u akciji NATO protiv Srbije, na ogroman odjek – i žestoke kritike. Posle debate oko nagrade grada Diseldorfa ’Hajnrih Hajne’ koja mu je namenjena, Handke je rešio da ne primi to priznanje. Ali, i na međunarodnom planu mu je njegova stalna podrška Srbiji koja je išla do izražavanja simpatija za osuđene ratne zločince, uzimana za zlo. Pred prijem Ibzenove nagrade koju dodeljuje norveška vlada, delovi publike u Oslu su 2014. izviždali i nagrdili Handkea. Nobelova nagrada za književnost će biti povod za ponovno raspaljivanje te moralne debate, i žiri je to znao.“
„To što je za žiri delo Petera Handkea imalo veći značaj od rizika nastavljanja debate o ciljevima i relevantnosti Nobelove nagrade, pravi je odgovor kritičarima tog priznanja, među njima i samom Handkeu koji je 2014. zatražio njeno ukidanje jer ona stvara ’pogrešnu kanonizaciju’. Sada mu nije bilo teško da prihvati nagradu. Desetog decembra će u Stokholmu u liku Olge Tokarčuk sa njim na bini sedeti spisateljica istog ranga. To je žiri stvarno dobro uradio“, piše Frankfurter algemajne cajtung.
Kelner štat-ancajger: „Teško je u Handkeu videti samo genijalnog pisca koji se u političkim pitanjima ponekad sanjalački kreće poledicom. I pored svih primedbi, nikada se nije distancirao od svog zauzimanja za tiranina (Slobodana Miloševića – prim. prev), kao ni od svog nečuvenog poređenja NATO-intervencije sa Aušvicom: Tada su bile gasne slavine i komore za ubijanje hicem u potiljak, danas su to kompjuterske ubice sa 5.000 metara visine. Onaj ko sa svoje strane komentariše politiku sa takve visine, ne treba da se čudi ako ga žestoko napadaju – što će se verovatno ponovo desiti povodom Nobelove nagrade“.
Rajniše post: „Nepredvidljivi Peter Handke – o kome se može samo tvrditi: da je bio veliki pesnik, možda jedan od poslednjih pravih pesnika. Neko ko je posmatrao događaje u svetu sa oboda. Neko ko pokušava da odgonetne život dok razmišlja o džuboksu, o umoru, ili dok opisuje jedno popodne. Samo rečima. Samo jedna dobra stranica proze i to je to, rekao je jednom. Iako izgleda da se povremeno gubi u detaljima, uvek se radi o celini. Nobelova nagrada za 76-godišnjeg pisca je bez sumnje ispravna i zato to nije bio nikakav vratoloman izbor stokholmskog žirija. Ali ostaje iznenađenje. Handke je prethodnih godina toliko često bio u igri da ga na kraju više niko nije ni smatrao jednim od favorita.“
„Onaj ko hoće da razume Handkea, mora da ga čita. I to najbolje neku od njegovih starijih knjiga koje su i najlepše. U Užasu praznine iz 1972. on pripoveda o životu svoje majke, opisuje malograđansku egzistenciju, piše o njenom samoubistvu i šturoj vesti o tome u koruškim novinama. Slovenačko poreklo majke i Handkeovo uzaludno traganje za porodičnom toplinom su ga doveli do stupanja na stranu Srbije u ratu u Jugoslaviji. U martu 2006. Handke je otputovao na sahranu Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije koji je stajao pred tribunalom za ratne zločine i bio prozvan balkanskim koljačem.“
Priredio Saša Bojić