Ubistvo Đinđića: O marionetama i lutkarima

POLA PRAVDE: Pravda se zaustavila na ljudima koji su 12. marta 2003. povukli obarač i onima koji su ih dovezli do Ulice admirala Geprata. Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović i ostatak svite već su se odomaćili u Zabeli, a u tom zatvoru pokraj Požarevca dočekaće i penzionerske dane. Ipak, teško da koji razuman čovek veruje da je „skupina polupismenih paravojnika sama likvidirala Đinđića“, kako je to u razgovoru za DW formulisao Zoran Dragišić, stručnjak za pitanja bezbednosti.

„Politička pozadina neće ni biti dodirnuta jer su Đinđićeve ubice došle na vlast nakon njegove smrti, a ideologija koja ga je ubila, vlada i danas“, smatra Dragišić. On kaže da čitavu stvar nije lako ispitati, pošto su direktne ubice odlučile da ćute o inspiratorima „jer je za njih tako najbezbednije“. Drugačijeg mišljenja je advokat Srđa Popović, koji zastupa porodicu Đinđić. „Sve bi se lako istražilo kada bi neko imao ovlašćenja da ljude poziva, saslušava i dobija dokumenta“, kaže Popović za DW. „Takva ovlašćenja ja nemam. Tužilac bi mogao da rasvetli celu stvar za tri meseca.“

NEDODIRLJIVI: Suđenje zbog pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO), koje je upravo u toku, saplelo se na odluci da sud ne sasluša Vojislava Koštunicu, tadašnjeg predsednika SRJ. Teza Srđe Popovića jeste da je Koštunica još od pobune 2001. godine počeo orkestriranu kampanju za rušenje Đinđića, u kojoj je učestvovala vojna služba bezbednosti, Milorad Ulemek i njegove Beretke, kao i Zemunski klan. „Oni su istovremeno planirali ubistvo i veliki miting u Beogradu na kojem bi bila srušena Vlada. Do toga nije došlo jedino jer je uvedeno vanredno stanje“, tvrdi Popović. Dragišić podseća na mesece koji su prethodili atentatu, odnosno na mitinge različitih stranaka na kojima se ubistvo praktično najavljivalo. Tu se ne misli (samo) na gaf Tomislava Nikolića o Titu i povređenoj nozi. „Đinđić je mesecima uporno kriminalizovan kako bi se u javnosti stvorio utisak da je reč o mafijaškom obračunu, odnosno da su Đinđića ubile njegove mafijaške kolege“, smatra Dragišić.

U toj kampanji, Srđa Popović posebno ističe ulogu Slobodana Vuksanovića, bivšeg Koštuničinog ministra prosvete i sporta. Vuksanović 2000. godine od Đinđića tesno gubi trku za prvog čoveka DS, istupa iz partije, prvo prelazi u Otpor, pa kod Momčila Perišića, da bi na kraju osnovao svoju stranku i kolektivno je uveo u Koštuničin DSS. Od konkretnih imena, Popović je u optužnicama pominjao još Acu Tomića, Velimira Ilića, Nebojšu Čovića... „Mislim da sam došao do potpune slike kako se stvar odvijala“, kaže Popović. „U originalnoj optužnici za ubistvo bilo je dosta teza koje su podupirale naše viđenje događaja. Ali, kada je tužilac smenjen i kada je došao novi tužilac, videlo se da ne postoji nikakva volja da se ide u tom pravcu“, kaže advokat i dodaje: „Ne mogu da shvatim da nisu priveli i saslušali Koštunicu – ako ništa drugo, bar da zaštite ugled institucija.“

Đinđićev potpredsednik Vlade Žarko Korać kaže da je „jedinstveno u istoriji Srbije“ to što je Vojislav Koštunica praktično amnestiran od saslušanja – pa makar i u svojstvu građana. Korać u razgovoru za DW podseća na peticiju koju su 2011. potpisali ugledni akademici, nacionalisti, „uglavnom Koštuničini lični prijatelji“. „Peticija je zapravo govorila da Koštunica jednostavno ne može da se sasluša. To je suprotno ideji prava, dok se jednovremeno Koštunica diči da je legalista i da sve zasniva na pravu“, kaže Korać. On ne želi da licitira imenima koja mogu imati veze sa ubistvom Đinđića, ali podseća na iskaz svedoka-saradnika Dejana Milenkovića Bagzija, u kojem ovaj eksplicitno pominje kontakte Zemunskog klana i Nebojše Čovića. „Vi ne znate nikog iz Zemunskog klana, ne znam, naravno, ni ja… Kako onda potpredsednik vlade (Čović) zna? Pominje se da su imali mobilne telefone i kontakte – u pitanju su šokantne stvari koje uopšte nisu istražene“, naglašava Korać.

NEMOĆ: Veza pobune JSO i atentata – direktna je, saglasni su svi sagovornici Dojče velea. Oklopna vozila na auto-putu usred Beograda – do zuba naoružani prekaljeni (para)vojnici već su novembra 2001. demonstrirali svoju moć i, istovremeno, nemoć vlade Zorana Đinđića. Crvene beretke su nominalno protestovale zbog izručenja Haškom tribunalu dva svoja člana, Predraga i Nenada Banovića, i tražile su smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i vrha Državne bezbednosti. Umesto da Ulemek i drugari već tada spoznaju unutrašnjost Zabele, oni su ostali na slobodi dovoljno dugo da premijeru dođu glave. Danas bivše beretke nemaju više nikakvog uticaja. Kako nam je rekao jedan negdašnji podoficir JSO – nezvanično, razume se – članovi te jedinice koji nisu hapšeni prebacivani su mahom na manje bitna mesta u Žandarmeriji.

„Đinđić nije mogao da rasformira JSO već nakon pobune jer je ta jedinica dobila direktnu podršku Vojislava Koštunice, u to vreme vrhovnog komandanta oružanih snaga“, objašnjava Žarko Korać nezavidnu poziciju vlade u kojoj je i sam bio. „Tu je Đinđić doživeo politički poraz, jer je bio prinuđen da smeni rukovodstvo Državne bezbednosti i postavi čoveka JSO-a Milorada Bracanovića kao zamenika načelnika DB-a.“ Korać podseća i da je Koštunica već juna 2011. izručenje Slobodana Miloševića Hagu nazvao nelegalnim činom. Legitimno je onda postaviti pitanje zašto je uopšte Đinđić pristajao da bude deo dvoglave vlasti, čija je druga glava njemu sasvim suprotstavljeni Koštunica, ali ovo već zalazi u devizu da je posle bitke lako biti general.

Uostalom, navodi Korać, od 5. oktobra je jasno da avantura zvana „tranzicija“ neće biti laka i jednostavna. „Đinđić je nasledio policiju, obaveštajne službe koje je Milošević gradio deset godina. To nisu obične službe – one su učestvovale u ratu, činile zločine. Pojavljivale se kao paravojne ili parapolicijske jedinice – ni danas ne znamo u kakve su sve krađe, pljačke i druge zločine bile umešane. I sa tim je Đinđić imao da računa“, kaže Korać, dodajući da se tako Đinđić borio protiv Miloševićevog nasleđa. „Zorana Đinđića je to nasleđe i ubilo. To je poslednje ubistvo Slobodana Miloševića.“

ŽMURENJE: Stvari su retko crno-bele, pa je tako i priču o Đinđićevom ubistvu nemoguće objasniti samo „zlim“ Koštunicom i „zlim“ Miloševićem. Pol-poziciju srpske politike praktično je do poslednjih izbora držala Đinđićeva Demokratska stranka koja je za otkrivanje pune istine o atentatu uradila taman koliko Koštuničin DSS – ništa. „Niko nije nalazio politički interes da istraži političku pozadinu“, kaže advokat Srđa Popović. „Tadić je nastojao da sa svima ima odnose koji neće biti zategnuti. To je bila njegova filozofija – da se pomiri sa svima. Naročito je bio oprezan kada je Koštunica u pitanju, jer ovaj ima podršku Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti, odnosno intelektualaca-nacionalista.“

Knjiga je spala na privatne tužbe koje podnosi upravo Popović, a u ime majke i sestre pokojnog premijera. „Sramota je za Srbiju da se traženjem inspiratora ubistva bavi porodica, a ne tužilaštvo i policija po svojoj savesti“, smatra Korać. Inertnost same Demokratske stranke Korać označava kao „veliku sramotu Borisa Tadića i tadašnjeg rukovodstva stranke“. Na pitanje da li će možda nova vladajuća osovina SNS-SPS stupiti na minirani teren kojeg su se ostali klonili, Korać kaže: „Siguran sam da Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića baš briga. Mislim da je poštenije da ne rade ništa, nego da se sada, kada su na vlasti, prave da im je stalo. Oni su, uostalom, bili na suprotnoj strani i govorili o Zoranu Đinđiću kao kriminalcu i izdajniku.“

Kao što nema pune istine, tako ne može biti ni pravog zaključka članka. Vruć krompir političke pozadine svi izbegavaju – ne zato što je vruć, nego zato što je neprofitabilan. Samozvanih političkih sinova Zorana Đinđića ima svuda, uglavnom vode svoje stranke i šire „Zoranovu ideju i misao“. Za istinu, još nisu spremni.

Autor: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković