Svako stoji sam pred sudom istorije

„Bilo bi nekorektno s moje strane da o tome govorim, jer svako ko je imao ključnu ulogu u upravljanju zemljom, jeste i deo kontinuiteta. S druge strane, ukoliko bi pretendovao da sam nastavljač politike Zorana Đinđića ili nekog drugog prethodnika, onda bi se na neki način time zaštitio. Ja ne volim da se zaštitim već da stojim pred građanima i sudom stručne i istorijske javnosti sasvim sam, i da se jasno sudi onom što sam učinio. Tako se ponašao i Zoran Đinđić. On je stajao sam pred našom i međunarodnom javnošću i stručnom javnošću svojim delom i svojim idejama.“

Utemeljivač ideje evropeizacije i modernizacije Srbije

„Zorana Đinđića sam poznavao od svoje 14. godine, tako da sam svedok njegovog intelektualnog razvoja, filozofskog razvoja jer, to je uvek važno reći, da iza politike koju je on uspostavljao i koju je u praktičnim formama izvodio, postojala snažna teorijska misao, izuzetno obrazovanje koje je retko u današnjoj politici, ne samo u Srbiji, Jugoistočnoj Evropi, nego Evropi uopšte i u svetu. Danas su političari uglavnom tehničari i nemaju filozofsko, ideološko obrazovanje.

Zoran se potpuno suvereno kretao kroz različite filozofske i političke pravce. Bio je čovek širokog opusa. Sa njim se moglo govoriti, stvarno, o mnogim oblastima. O istoriji, o kontinentima, o susretanjima kultura, praktičnim dimenzijama života. I bilo je logično da je Zoran upravo bio taj i na prostorima bivše Jugoslavije, ako baš hoćete uže, Srbije, koji je kristalizovao ideje koje su na kraju dovele do demokratske revolucije bez ljudskih žrtava. To je neverovatno ostvarenje, istorijsko ostvarenje, prvi put u našoj istoriji. S druge strane, Zoran je nesumnjivo bio utemeljivač te osnovne ideje evropeizacije i modernizacije Srbije kao racionalnog društva. To su njegove apsolutno nesporne zasluge i niko mu ih, po mom mišljenju, ni kroz istoriju, neće moći dovesti u pitanje.“

Gde je Srbija danas u odnosu na Đinđićevu viziju?

„Mi živimo u realnom, a ne u idealizovanom svetu i kada se kreira jedna vizija, jedna zamisao, ona se nikada ne ispunjava u potpunosti i to je realnost. I zbog toga ne bi trebalo da se sada u našoj političkoj javnosti, koju i ovako ne odlikuje prevelika zrelost, svi zajedno činimo još nezrelijim time što patimo što nismo ispunili Zoranovu viziju. Možda ni Zoran ne bi bio u mogućnosti da je ispuni – tu idealno zamišljenu viziju. Niko u svom životu ne upotpuni svoje idealno ja. Svi pokušavamo da se podešavamo, da se izgrađujemo, u skladu sa vlastitim idealima.

Zoran se, kroz svoje vreme, suočavao sa vrlo malom podrškom za ideje koje je sprovodio. On je imao talenat koji se retko sreće – u mobilizaciji svih slojeva društva, političkih stranaka i onih bitnih elemenata političkog sistema koji obezbeđuju da se sa minimumom utroška energije ostvaruje maksimalan efekat korisnog dejstva. Tako se i desio 5. oktobar. Ako bi me neko pitao sada da li smo mi imali stvarno većinu, za sve ono što je Zoran propovedao 5. oktobra – pa, nismo. To su pokazali izbori 2003. godine, koji su u stvari pokazali da Srbija želi da se uspori proces reformi.

Zoranova ideja bile su ubrzane reforme. 'Ako moraš da pojedeš žabu, pojedi odmah i to najveću' – ta sintagma svedoči o praktičnim dimenzijama Zoranovog političkog mišljenja. Zoran je krenuo svom snagom, ali podršku za to nije imao. Ako pogledamo objektivne parametre, empirijske podatke toga vremena, videćemo da je podrška bila veoma mala. I on se mučio u tim okolnostima. Bio je veoma usamljen, sasvim sigurno. I tih nekoliko godina upravljanja srpskom vladom imao je, izvesno, i opozitne ideje o tome kako dovesti Srbiju do konačnog cilja, jer on nije bio statičan čovek.“

Preuzimanje rizika

„Zoran je uvideo da je Kosovo veliki problem, koji mora biti napadnut, da bismo se lišili bremena, ali i da bismo definisali i nacionalne interese koji nas ne vode u jednu vrstu krajnje osujećenosti, kao što su neke druge nacije u regionu, zbog istorijskih padova, doživljavali osujećenost. U tom smislu, čini mi se da smo obojica imali sličnu metodologiju i sličan pristup. Znači, definiciju minimuma interesa na Kosovu.

Mnogi danas uopšte ne znaju šta je Zoran u stvari mislio i misle da znaju šta je Zoranova vizija dok govore samo: 'moderna, evropska Srbija'. Ali, Zoranova vizija je bila višestruka. Znate, kod svakog šefa države, šefa vlade u proteklih 12 godina, bilo je nekih markantnih mesta koja se veoma razlikuju. Zoran je, da vas podsetim, taj koji je prvi krenuo prema crkvi, uvodeći veronauku u školu – taj modernizujući čovek, iako mnogi današnji veliki zastupnici Zoranovog mišljenja ne mogu ni da shvate tu činjenicu. Zoran je taj koji je ’93. godine prvi put otvorio mogućnost saradnje sa Socijalističkom partijom Srbije i diskutovao o tome i na glavnim odborima stranke, ali je uvideo da nema nikakvog korisnog dejstva od te saradnje. S druge strane, Zoran je taj koji je preuzeo na sebe životne rizike, kakve je retko ko preuzeo. I na kraju je platio glavom zbog svoje ideje.“

Pomirenje nakon pobede

„Pokušao sam da, u godinama koje su iza nas, usmerim veliku energiju na pomirenje unutar Srbije. Zoranova ideja je bila pobeda unutar Srbije. Nakon ubistva Zorana Đinđića, on, naravno, tome nije mogao biti svedok, dogodili su se nekoliki pokušaji obnove bivšeg sistema, čak i kroz Vladu koju su vodili Koštunica i, tada, G17 plus, Srpski pokret obnove, Nova Srbija… Mnogo toga je bilo iskazano u obnovi bivšeg sistema. Uostalom, i nakon toga, kroz podršku manjinskog SPS-a polako se oblikovala nova vizija Srbije u kojoj nema Zorana Đinđića sa svojim idejama. Ponovo kad je Demokratska stranka došla na vlast, smatrao sam da je to ključno mesto, dakle, ne samo pomirenje u regionu, nego unutar Srbije, a s druge strane, ako je time ispunjena i misija Zorana Đinđića, ja bih bio jako srećan.

Piatju me kako se osećam zbog toga što današnji učesnici u vlasti, a doskorašnji oponenti i protivnici, koji su sebe iskazivali kao naši neprijatelji, jer su oni te neprijateljske ideologije - kako se osećam kada oni na rečima zastupaju osnovne političke ciljeve koje smo mi trasirali svih tih godina kao Demokratska stranka, koju je Zoran kristalizovao nakon Dragoljuba Mićunovića. Ja samo odgovaram: Bilo bi strašno kad bi bilo obrnuto.

Zamislite da smo u situaciji da moramo da govorimo ono što su oni govorili: da treba likvidirati pripadnike drugih nacija za jednog ubijenog Srbina, da treba pretiti smrću svojim političkim protivnicima. Sav onaj užas koji je iskaljivan političkoj javnosti Srbije i koji je plašio svakog normalnog čoveka, koji niko ko drži do sebe ne bi mogao da iskaže kroz svoja usta. Zamislite da smo mi sada u situaciji da moramo da govorimo to što su oni govorili. Bolje je da oni budu socijalizovani u političkom smislu i drago mi je i kad ih Evropa danas hvali, naravno iz svojih interesa, zato što želi da i oni ubrzano dovrše neke poslove koji su od interesa za tu Evropsku uniju i zemlje članice Evropske unije. Sve je to mnogo bolje nego da je obrnuto.

Srbija se, u stvari, sve ovo vreme nalazila nad provalijom obrnutog političkog procesa, to je da ponovo sklizne u devedesete godine, da ponovo budu najmoćnije one političke snage koje su unosile nemir u domove, među ljude, zlo i nasilje, ubistva, zločine. Hvala bogu, to se nije desilo. I u tom smislu, dozvolite mi da to kažem, ako sam imao priliku da ispunim tu Zoranovu misiju, a on za života nije uspeo, ja sam srećan čovek.“

Đinđić je bio više od vlade koju je vodio

„Zoran Đinđić je čovek, dozvolite mi samo jedno malo svedočanstvo: koji je među srpskim disidentima jedini imao praktičan um. On, dakle, nije imao samo teorijski, nego i praktičan um. Demokratska stranka, ideja demokratske Srbije, nastajala je u disidentskom pokretu još u vreme Josipa Broza. To je ideja demokratske Srbije, pluralističke, moderne zemlje, koja integriše prostor, a ne uspostavlja ratove. Zoran Đinđić je imao i praktičnu dimenziju, i u tom smislu je bio među disidentima apsolutno dominantan. Ta praktična dimenzija Zoranovog života je nešto što moramo sačuvati.

Smatram da je u istorijskom smislu Zoran Đinđić zaslužan za 5. oktobar. On je organizator 5. oktobra i smatram da je, u istorijskom smislu, Zoran Đinđić, zaslužan za kristalizovanje, pojašnjenje vizije demokratske Srbije, koja je, u stvari, vizija Demokratske stranke. Ali Zoran Đinđić je učinio tu ideju delotvornom, operativnom. To su ogromna dostignuća. On je započeo proces reformi, u nekim oblastima taj proces je snažno krenuo.

Bilo bi, po mom mišljenju, veoma pogrešno, ukoliko bi Zorana Đinđića danas neko identifikovao sa vladom koju je on vodio, zato što ta vlada nije imala kvalitet Zorana Đinđića. Ne znam da li je u toj vladi učinjeno ono što je Zoran nameravao. Postoje neke stvari koje ta vlada nije učinila i to treba jasno reći. Zoran nije bio čovek koji je sakrivao od javnosti svoje greške, naprotiv, bitne greške i nemogućnost da realizuje sve ono što je započeo. Tako da, današnja Srbija svakako nije ispunila osnovnu zamisao Zoranovu, osnovnu zamisao Demokratske stranke.

Ali današnja Srbija je nesumnjivo svedočanstvo o tome da sve ključne ideje koje su se dogodile u Demokratskoj stranci, njenim ljudima, pa i koje je kreirao sam Zoran Đinđić, jesu dominantne i oko njih je napravljen nacionalni konsenzus. Tako smo došli u jednu apsurdnu situaciju: svi neprijatelji demokratije, evropeizacije, modernizacije, pomirenja, 90-ih godina sada zdušno rade na ostvarenju tih projekata i mislim da je to velika pobeda jedne ideje. Ali, postoji strašna opasnost: da karakteri tih političkih stranaka i tih novih političkih individua nadvladaju obavezu, upražnjavanja i realizacije te ideje. Ta opasnost je svakoga dana u našim životima.“

Intervju sa Zoranom Živkovićem možete pročitati OVDE, a razgovor sa Vesnom Pešić OVDE.

Pripremili: Ivica Petrović / Ana Bogavac
Odgovorni urednik: Ivan Đerković