U potrazi za dedinim gulagom

Gediminas Andrijukaitis moraće da se snađesamo sa rancem od 35 kilograma, iako je ove subote krenuo na put dug bar 500 kilometara. Jedini način stigne do cilja je – pešice. A ponekad ni to: treba preći i reke i jezera: „Kanu na naduvavanje lako stane u ranac. Težak je samo 6,7 kilograma. To je specijalni model koji je napravila jedna firma u Litvaniji. Raduje nas što naši ljudi podržavaju ovu našu misiju“, kaže vođa ekspedicije.

Samo ih je četvorica: Viktoras, Darijus, Vigimantas i Gediminas putovaće mesecima kroz bespuća Sibira , pa verovatno i kroz krajeve kroz koje možda ljudska noga nije još ni kročila. „Poneo sam i neke lijekove, ali nadam se da se ništa baš loše neće dogoditi“, kaže Andrijukaitis. „Ponekad će najbliže naseljeno mesto biti udaljeno tri nedelje puta.“

Njihov put počinje od Batagaj-Alite, mestašca sa samo nešto više od 1.800 ljudi, daleko na severu Jakutije, najhladnijeg još uvek naseljenog područja na svetu. Treba preći Verhojanske planine i stići do Kjusjura, sela na obali reke Lene.

Rodno mesto oca

Kjusjru nije obično selo, to je posljednje naselje od čitavog lanca logora koji su se protezali duž reke Lene i obale Laptevskog mora, dela severnog Ledenog okeana. Velike površine tog mora su pod večnim ledom i baš tamo je Staljin početkom Drugog svetskog rata u radne logore poslao na hiljade ljudi iz okupiranih Baltičkih država i Karelije, područja koje danas dele Finska i Rusija.

Ekspedicija koja je krenula u te krajeve zato se zove „Stopama Laptenaca“. Tu je rođen Andriukaitisev otac Vitenis – aktuelni komesar EU za zdravstvo i bivši litvanski ministar zdravlja. O Kjusjuru se malo zna, kao i o drugim gulazima u tim krajevima, i zato članovi ekspedicije nadaju da će sresti ljude koji se još sećaju tih vremena. „Na jednom internet-forumu pronašli smo čoveka koji je u Kjusjur otišao brodom. Tamo je sreo jednu Litvanku, ćerku preživelog logoraša“, kaže Andrijukaitis. „Mi želimo da vidimo da li ima još zaboravljenih ljudi poput nje.“

Iz škole direktno u Sibir

Članovi ekspedicije – inače neki od njih su stručnjaci za računare, neki i inženjeri – sami su organizovali čitavo putovanje. Svi već imaju iskustva s pešačenjem i planinarenjem, ali Kavkaz ili Alpi ne mogu da se mere sa izazovima koje ih čekaju u Sibiru.

Ipak, kažu morali su na taj put: „Sve te priče o deportacijama toliko su užasne da mi u stvari ne možemo ni da ih razumemo. Želimo da svojim očima vidimo ta mesta i bar donekle da osetimo ono što su osetili naši dedovi kada su silom poslati tamo pre 75 godina. Valjda ćemo ovako naći neke odgovore“, kaže naš sugovornik.

Priča nam i o svom dedi, nastavniku hemije, i o tome kako je odveden: nije imao vremena ništa da spakuje kada su u junu 1941. NKVD-ovci, pripadnici Staljinove tajne policije, sa pištoljima upali u učionicu i isterali ga iz škole. Hapsili su pre svega školovane ljude: učitelje, lekare i naravno političke aktiviste, i zajedno s porodicama strpali ih u voz. Bez inteligencije lakše je širiti ideologiju, u ovom slučaju komunističku.

Još ima preživelih...

Saznali su gde idu tek kada su stigli u sneg i led na obali Laptevskog mora. Zadatak im je bio da love ribu: Crvena armija je bila u ratu i trebalo je i vojsku i stanovništvo snabdevati hranom. Preživelih iz tog vremena još ima, a ova ekspedicija pokrenuta je na osnovu one koja je organizovana još 1989. i na koju su tada krenuli još živi „Laptenci“.

Jedan od njih bio je i Vitalis Staugaitis. Imao je samo 12 godina kada je odveden u gulag. U Sibiru je proveo 18 godina. „Još uvek u glavi vidim slike leševa koje žderu lisice – leševi bez ušiju i bez noseva“, priča danas 88-godišnji Staugaitis. Već prve zime progonstva od 434 prognanika umrlo je njih 127 – od bolesti, hladnoće i gladi. „Ne prođe nijedan dan, a da se ne setim onoga što se dešavalo na Severu“.

Deportacije stanovnika Baltičkih zemalja - Litvanije, Letonije i Estonije – nastavile su se sve do Staljinove smrti 1953. godine. Odvedeno je gotovo 400.000 ljudi, mnogi od njih su tamo ostavili život. Četiri Litvanca sada žure da stignu na obalu reke Lene, jer i priroda briše posljednje ostatke života prognanika u logorima.

Priroda briše tragove

Zima 2015. bila je jedna od najtoplijih u istoriji Rusije. Čitavi delovi Sibira koji su inače pod večitim snegom, bar delom su se otopili, a reka Lena spira ostrvca na delti na ušću u Laptevsko more.

„Na ta ostrvca su odvedeni mnogi iz Litvanije. Mesto zločina Staljinovog režima priroda polako čisti, a poslednji preživeli deportacija polako umiru. Mi moramo da održimo živom uspomenu na te ljude“, kaže nam Andrijukaitis. „To nikad ne smemo da zaboravimo. To je bila tragedija ne samo za Litvance, već za sve ljude koji su tu živeli u tim užasnim vremenima“.