Glasovi iz Gulaga

Došli su za vreme školskog odmora. Njih dvojica. Direktor škole i jedan saradnik Štazija, tajne službe bivšeg DDR-a. Horst A. Henig uhapšen je u školskom dvorištu gimnazije u Burgu kod Magdeburga 22. novembra 1950. „Vaš otac Vas je optužio za špijunažu“, objasnio mu je malo kasnije jedan major zloglasne ruske tajne službe NKVD. Henigu je tada bilo 16 godina. Iz istočne Nemačke deportovan je u Sovjetski Savez gde je u jednom od „popravno-radnih“ logora Gulaga proveo više godina.

Strahote života u logoru

„U logorskoj hijerarhiji bio sam sasvim na dnu. Ja sam bio Nemac“, seća se Henig nakon više decenija. Danas ima 81-nu godinu. U logoru broj 11 u regionu Mordoviji smešten je u baraku sa mladim kriminalcima. Bili su grozni. Ali oni su ga i spasili. Imao je sreće, bio je pod zaštitom njihovog vođe. Život u logoru je grub. Naučio je u te četiri godine robijanja kako da isključi saosećanje. „Recimo kada se igralo u uši odmetnutih kriminalaca. Jedino što sam se nadao jeste da neću morati ja da ih odrežem.“

Više decenija kasnije Horst A. Henig je svoja sećanja iz logora ispričao istoričru Meajnhardu Štarku. On je prikupljao priče logoraša. U međuvremenu je nastalo 1.200 sati snimljenog, tonskog materijala i 46.000 stranica dokumenata. Taj jedinstveni arhiv Štark je u oktobru 2015. predao berlinskoj Fondaciji za suočavanje s diktaturom SED (Jedinstvena socijalistička partija Nemačke na vlasti u DDR-u do ujedinjenja, prim.ur). „Najvažnije kod toga arhiva jeste da on čuva uspomenu na žrtve“, kaže Štark.

Protiv zaborava

Brojne pojedinačne priče daju celovitu sliku terora. Onome ko priče ljudi sa tih traka, one će mu trajno ustati usečene u sećanje. Kao ova Horsta A. Heniga. Ili ona Fride Majer Melikove, koja se seća: „Kada sam bila uhapšena bilo je to kao grom iz vedra neba. Moje dete je spavalo. Nisam ga probudila.“ Ili priča Elvire Logutko: bilo joj je pet godina kad je NKVD došao i odveo njenu majku. „Imam fobiju od kucanja. Do danas. Uvek se stresem. Ne znam zašto oni nikad nisu koristili zvonce.“

Fondacija koja je osnovana po nalogu nemačkog Bundestaga ovim projektom želi da dâ glas žrtvama staljinizma. Za direktorku Fondacije Anu Kaminski ta zbirka predstavlja mogućnost da „zatvorimo ogromnu rupu u evropskoj kulturi sećanja“. Nema mnogo takvih arhiva o staljinističkom teroru između 1930-ih i 1950-ih godina. Većina spisa i dokumenata nalaze se u ruskim arhivama i do danas su nedostupni javnosti.

Horst A. Henig je kasnije saznao kako je došlo do njegovog hapšenja. Optužbu za špijunažu izrekao je njegov otac koga su mučili. „Batinama su od moga oca iznudili priznanje“. Henig je oca video još jednom, tokom procesa. „Bio je sama kost i koža. Nije više imao zube.“ Tek nakon izlaska iz logora saznao je da su mu oca likvidirali u Moskvi. I njegova majka je bila u logoru. Puštena je 1955. I on i majka izručeni su u Saveznu Republiku Nemačku gde su mogli normalno da žive.

Nakon pada Berlinskog zida 1989, Henig je posetio stari zavičaj na istoku Nemačke. Stari poznanici ispričali su mu da je učiteljima i učenicima bilo zabranjeno da govore o njegovom hapšenju. „Saznao sam da sam u svojoj školi vođen kao nepostojeći.“ Dokumentima „Arhiva Gulaga“ Fondacija za suočavanje s diktaturom SED vraća žrtvama deo njihove egzistencije.