Krajem septembra u zvaničnu posetu Nemačkoj dolazi turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Dvodnevna poseta nemačkog ministra spoljnih poslova Hajka Masa Turskoj trebalo je da posluži kao priprema za tu posetu. Mas je posetio i turski parlament, a njegov kolega Mevlut Čavušoglu primio ga je raširenih ruku. Susreo se i sa Erdoganom. Susret je, kažu, bio konstruktivan i srdačan.
Sigurno da je takva opuštena atmosfera dobar početak. Ali da bi odnosi dveju zemalja bili dugoročno stabilizovani i jedna i druga strana moraju zaista da se potrude.
Tiha diplomatija
Pregovori iza zatvorenih vrata ni Erdoganu ni Čavušogluu nisu jača strana. Pre odlaska u Ankaru, Mas je izjavio da je puštanje nemačkih zatvorenika iz turskih zatvora uslov za normalizaciju odnosa.
Ali na toj konferenciji za novinare Mas se samo kratko dotakao te teme. Očigledno je da se o tome još uvek pregovara i čini se da nemačka strana želi da tu temu obrađuje diskretno. S druge strane, Čavušoglu je vrlo odlučno rekao da za normalizaciju odnosa ne može biti nikakvih uslova. On je pritom dao naslutiti da Turska s Nemačkom razgovara i o zabranjenoj Radničkoj partiji Kurdistana (PKK), ali i o pokretu propovednika Gulena.
Ako se ima na umu slučaj američkog pastora Endrjua Bransona koji je uhapšen nakon neuspelog državnog udara u leto 2016, moglo bi se zaključiti da bi turskoj strani moralo da bude jasno da javna rasprava o takvim osetljivim slučajevima ne može da pomogne u pronalaženju rešenja.
Pogled na zapad
Nakon posete Hajka Masa Turska i Nemačka ponovo su približile – iako postupci turske strane otežavaju dijalog. Turska pokušava da oživi svoje tradicionalne veze sa Evropom, ali ipak stalno krši ljudska prava.
Nemačka, dakle, mora da se zapita: kako možemo da poboljšamo odnose sa zemljom koja u teoriji insistira na približavanju Evropi, a u praksi se svakog dana udaljava od demokratije i zapadnih vrednosti? Na to pitanje nema jednostavnog odgovora.
Nema sumnje da je nedavno ponovo izabranom turskom predsedniku Evropa neophodna. Erdogan sebi ne može da dozvoli da ostane bez nemačkih investicija. Turska privreda je u vrtlogu koji je vuče nadole i Erdoganu je potreban svaka pomoć koju može da dobije.
A tu je i problem sa građanskim ratom u Siriji, u turskom komšiluku. Novi talas izbeglica bi pre ili kasnije mogao ponovo da zapljusne Tursku. Naravno da ni Berlinu ni Ankari nije u interesu da se to dogodi.
Nemačka pred sobom ima težak zadatak, a cilj mora da bude: prvo, stvaranje zajedničke osnove za bilateralne odnose, drugo – i u nemačkom je interesu da turska ekonomija ne kolabira i treće – mora se pronaći put iz izbegličke krize. A sve to bi trebalo da se uradi, a da se pritom ne ojača vlast jednog autokrate. Povratak na normalne odnose mogao bi da se pokaže kao mnogo teži zadatak nego upravljanje napetom situacijom.