Trampov ultimatum
15. januar 2018.
Kao i obično, postoji dobra i loša vest. Najpre dobra: tresla se gora, rodio se miš. Odluka Bele kuće bila je samo velika galama sa skromnim posledicama za međunarodnu zajednicu i Iran. Barem za sada.
I to je dobro. Nuklearni sporazum sa Iranom je bez sumnje jedno od najvećih diplomatskih dostignuća poslednjih godina. Međunarodna zajednica je pokazala da i ozbiljni sukobi mogu da se reše diplomatskim umećem. Moglo se videti i da je „oružje diplomatije“ znatno bolje, humanije i jeftinije od „diplomatije oružjem“. Dragoceno iskustvo za rešavanje drugih sukoba. Na primer nuklearnog spora sa Severnom Korejom.
Odluka Bele kuće da sada ne prekine nuklearni sporazum sa Iranom znači da će nekadašnje sankcije protiv Irana i dalje izostati – barem u narednih 120 dana. U oktobru prošle godine predsednik SAD Donald Tramp je drugačije odlučio. Nije potvrdio nuklearni sporazum sa Iranom – što je pretpostavka za opstanak sporazuma – i time odluku prepustio američkom Kongresu. Kongres je loptu opet vratio Beloj kući i Tramp je imao dve opcije: da ponovo uvede sankcije ili da ih suspenduje. Odlučio se za drugu opciju.
Prva opcija bi na značila kraj nuklearnog sporazuma sa Iranom. Jer svi znaju – pogotovo evropske sile – da sporazum sa Iranom nema nikakvu vrednost bez SAD. „Pet plus jedan“ – dakle pet stalnih članica Saveta bezbednosti i Nemačka, koji su zajedno sa Iranom bili za pregovaračkim stolom – to je konstelacija koja je funkcionisala. Ali konstelacija „šest minus jedan“ – u slučaju da SAD odluče da se povuku – bila bi osuđena na propast.
- pročitajte još: Zašto je Telegram popularan u Iranu?
Upravo iz tog razloga francuski predsednik Emanuel Makron se nedugo pre nego što su SAD saopštile odluku založio za očuvanje nuklearnog sporazuma sa Iranom. I šefica diplomatije EU Federika Mogerini, u prisustvu ministara spoljnih poslova Nemačke, Velike Britanije i Francuske, u zajedničkoj poruci SAD jasno se založila za očuvanje sporazuma, ocenivši da on nema alternativu.
Na kraju krajeva radi se o uspehu koji je ostvaren višegodišnjim pregovorima. Odjednom je sve to bilo dovedeno u pitanje. Jer jasno je bilo da bi ponovno uvođenje sankcija protiv Irana ugrozilo taj diplomatski uspeh.
Loša vest: Donald Tramp je samo odložio odluku zbog koje se strahuje. Ali ako je nešto odloženo ne znači i da je nestalo sa agende. Time je duga priča o nuklearnom sporazumu sa Iranom otišla u novi produžetak – poslednji, kako kažu u Beloj kući.
Tramp je postavio ultimatum: Kongres i evropski partneri sada imaju 120 dana kako bi se pobrinuli da se otklone „veliki propusti“ u nuklearnom sporazumu. O njemu bi ponovo trebalo da se pregovara. Tramp zahteva više inspekcija iranskih nuklearnih aktivnosti, kao i da se već postojeće mere neograničeno i trajno sprovode. Još uvek vreba pretnja Bele kuće da će odmah napustiti nuklearni sporazum ukoliko se brzo ne ispune spomenuti uslovi.
Situacija je i dalje loša. Četvoromesečno nastavak obustave sankcija je i produženje neizvesnosti, kada je reč o privrednoj saradnji sa Iranom. To pre svega znači izostanak direktnih investicija u industriju nafte i gasa. Ugroženi su izgledi za privredni rast zemlje. Takva situacija bi mogla da stavi pod veliki pritisak iranskog predsednika Hasana Rohanija – koji važi za umerenog – i njegovu vladu.
- pročitajte još: „Na ulice izlaze gladni“
Proteklih sedmica se moglo videti da ljudi u Iranu nisu zadovoljni svojim životom i svojom vladom. Na iranske vlasti se može i mora izvršiti pritisak zbog brutalne povrede ljudskih prava. Može i mora nešto da se preduzme protiv iranskog raketnog programa, kao i protiv jačanja njegovog uticaja u regionu.
Ali ne sme da se odustane od sporazuma, koji Iran sprečava da postane nuklearna sila. Jer Iran koji greši, a nema nuklearno oružje, svakako je bolji od režima koji ponovo pravi bombu.