„Na ulice izlaze gladni“

DW: Protesti protiv vlade u Iranu kao da jenjavaju zbog masovnog prisustva policije – smatrate li da demonstracije imaju potencijal da postanu opštenarodni pokret?

Širin Ebadi: Prema Ustavu, iranski narod ima pravo da izađe na ulice. A za marševe i okupljanja nije potrebna dozvola. Ali, iranska vlada je uvek ignorisala prava ljudi. Trenutno je broj onih koji izlaze na ulice u opadanju. To je tako jer vlada suzbija proteste uz primenu nasilja. Doduše, moram reći da se u manjim gradovima demonstracije još uvek održavaju. Čak i oni koji su se već bili vratili u svoje kuće, sada opet izlaze na ulice i protestuju. Uzvikuju da su gladni i da nemaju nikakvu ekonomsku perspektivu. Vlada neće moći doveka da ignoriše gladne, već mora da sasluša te ljude.

 - pročitajte još: Ljuljanje teokratije

Velika većina u zemlji se nije priključila protestima protiv vlade. U njima, recimo, ne učestvuje srednji sloj, koji je skeptičan. Zašto?

Srednji sloj je podržao demonstracije – na svoj način. Ali, političko vođstvo nije u rukama srednjeg sloja, a ni ekonomske elite. Elite su podržale protest tako što su objavile izjavu. Advokati-branitelji ljudskih prava, pravnici i pisci su takođe objavili svoje izjave i podržali demonstrante. Baš kao i neki umetnici. No, ne treba zaboraviti da je pobuna naroda ovaj put bila toliko žestoka zato što ljudi na ulicama nisu imali šta da izgube. Ljudi koji imaju šta da izgube su nešto oprezniji. Predstavnici srednjeg sloja ne gladuju kao oni koji izlaze na ulice. Ali, podržali su proteste.

S jedne strane, ljudi u Iranu su nezadovoljni vladajućim odnosima, a s druge strane – nema alternativa. Koje korake smatrate da vlada treba da preduzme da bi reformisala politički sistem?

Postoje vrlo jasni zahtevi. Iranci žele slobodan referendum pod okriljem Ujedinjenih nacija kako bi njihov glas dobio značaj i kako bi mogli da formulišu svoje predstave o vladi. Naravno da vlada dosad nije poklanjala pažnju takvim zahtevima. Ljudi moraju da svoje zahteve potkrepe na miran način; na primer, građanskom neposlušnošću ili pritiskom da se održe izbori na kojima bi bila poštovana volja naroda.

Moja preporuka je da se izbegne nasilje, ali da se iskoriste sva legalna sredstva koja su na raspolaganju kako bi se povećao pritisak na vladu. Na primer, oni koji imaju novac u banci, mogli bi da ga podignu sa računa. To bi nanelo štetu privredi i državnim bankama, možda bi čak i dovelo državu na rub bankrota. Ili, neka odbiju da plate porez ili račune za gas i vodu. Te forme nenasilnog protesta nisu opasne, jer niko neće biti ubijen ili uhapšen, ali vlada će biti primorana da poštuje volju naroda.

*Širin Ebadi, 1947, je iranska pravnica i borkinja za ljudska prava. Ona je 2003. kao prva žena iz muslimanskog sveta dobila Nobelovu nagradu za mir, a od 2009. živi u egzilu u Londonu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android