Bizarne izjave američkog predsednika Donalda Trampa postale su redovan deo svetske političke predstave, čije nepredvidive epizode poput turske sapunice zabavljaju planetarne narodne mase, a političke elite ostavljaju u teškoj nedoumici: Da li taj čovek zna šta priča? Ako zna, loše je. Ako ne zna, onda je još gore.
Pošto je u Helsinkiju džentlmenski na neviđeno oslobodio Putina od odgovornosti za svaku moguću hakersko-obaveštajnu svinjariju u vezi sa izborima na kojima je upravo Tramp pobedio, u čemu bi zli jezici mogli videti vraćanje duga, kod kuće je američki predsednik mrtav hladan izjavio da je mislio upravo suprotno od onoga što je rekao. Strašno je jedino to što Trampovo skakanje samom sebi u usta ama baš nikoga više ne može iznenaditi.
Potom je usledio njegov etnološki ekskurs o snazi i agresivnosti Crnogoraca, koji kao da je proistekao iz viceva koje mu je sigurno pričala slovenačka supruga.
A i reakcije na ovakve izjave doprinose situacionoj komici. Negodovali su svi koji se ovakvom zgodom inače javljaju za reč, od Kasparova do Mekejna. Briselska nomenklatura Severnoatlanskog pakta se zaklinje u Član 5 potpisanog ugovora. On se skraćeno može opisati kao moto koji uzvikuju sva četiri musketara dok u znak sloge ukrštaju mačeve: Svi za jednog – jedan za sve. Tramp bi da proba sa formulom „svi za jednog, jedan ni za koga“. To je san svih američkih izolacionista. Za sada je Crna Gora pala na sto kao sitan žeton kojim Tramp saveznike dodatno ucenjuje da povećaju budžet za odbranu i time rasterete SAD.
I to je ono šta je mislio da kaže „mirotvorac“ Tramp: Neću da Amerikanci ginu u ratu koji će izazvati agresivni Crnogorci. Barem dok sve članice zapadne vojne alijanse to ne plate koliko su obećale. Trampovu intenciju je kao i uvek zasenio način na koji je to rekao. Omalovažavajući ton krije neke poruke koje šef Bele kuće možda nije promislio do kraja, ali su one, da upotrebimo severnoatlanski cinični žargon, kolateralna šteta Trampove egomanske duhovitosti.
On je najmlađeg i najmanjeg člana vojnog saveza čiji je on nevoljni lider optužio za potencijalnu agresivnost upotrebljavajući kulturološki kliše, koji – ruku na srce – Crnogorci takođe često variraju kada govore o sebi. Time je direktno doveo u pitanje načelo bezuslovne vojne solidarnosti. Tramp postavlja pitanje koje najmoćniji lider najmoćnijeg vojnog saveza po dužnosti ne bi smeo postavljati – za šta se „isplati“ ginuti.
Crna Gora mora da proguta tu knedlu, jer bi po percepciji zvanične Podgorice zemlja izvan ovakvog saveza bila tek „slamka među vihorove“. Sada se, izgleda, mora suočiti sa činjenicom da je ušla u klub u kojem stara pravila ne važe uvek, a nova nisu na pomolu. Na neki način je crnogorsko članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi model po kojem će se jednom odvijati i članstvo u Evropskoj uniji. Na početku evroatlanskog puta su važile jedne geopolitičke, ekonomske i socijalne pretpostavke u samoj Uniji, a na kraju će važiti sasvim druge pretpostavke čiji karakter još nije jasan.
Osim toga, članice transatlanskog vojnog saveza nisu samo zemlje poput Norveške ili Portugala već i agresivna Turska u kojoj se zatvori pod despotski raspoloženim Erdoganom pune novinarima, profesorima i opozicionim političarima, Orbanova iliberalna Mađarska kao i – Trampova Amerika. Kada crnogorska vlast govori o „zajednici vrednosti“ i „civilizacijskom pomaku“, onda te zvučne formule više ne pokrivaju političku stvarnost savezničkog prostora.
Druga poruka koju Tramp poprilično nedvosmisleno šalje jeste da su Crnogorci agresivni. Mali, jaki, ali agresivni. Spremni da izazovu svetski rat. Možda je Tramp po običaju upotrebio stilsku figuru preterivanja. Njegova empatija naprosto ne može da dosegne preko okeana, do crnogorskih brda. Ona je sva okrenuta frustriranim biračima u Americi koji pojma nemaju gde je Crna Gora, a obaveze koje proističu iz članstva u Severnoatlanskom paktu posmatraju kao balast. Tramp je poslovan čovek koji je usmeren na dobrobit mušterija koje mu donose politički profit. One nisu u Baru i Bijelom Polju već su rasute po američkoj zapostavljenoj unutrašnjosti i devastiranim gradovima.
Problem nije samo u tome šta je rečeno, već i u tome ko govori. Američki predsednik zastupa velesilu koja je u poslednjih pola veka slala svoje trupe u niz zemalja širom globusa. Samo u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku u tim ratovima je ubijeno više miliona ljudi.
Unutar Crne Gore sve se stvari svode na podele iz 1941. pa će Trampovu izjavu zlurado pozdraviti svi oni koji su bili protiv članstva u Severnoatlanskom paktu, a naročito oni koji su celim svojim rusofilskim srcem bili za sporni parastos Draži na Žlijebima kod Herceg Novog. Takoreći četnici-pacifisti. A za slanje Crnogoraca u Avganistan ostaje nadležna vladajuća većina sa pseudopartizanskom retorikom i poprilično nejasnim imovinskim stanjem gazde i njegovih pulena.
Ta vlast ima smelosti da Crnu Goru definiše kao „jedinu državu u kojoj se nije ratovalo raspadom bivše Jugoslavije“. U tom narativu nema vraćanja muslimanskih izbeglica iz Bosne u ruke dželatima, nema dubrovačke sramote. Agresivni Crnogorci su, da podsetimo, početkom devedesetih u pohodu na Dubrovnik „oslobađali“ strateške objekte poput vile Tereze Kesovije. Trudili su se. Naneli su štete koliko su mogli.
Njihov skromni učinak u odnosu na naciju koja je samo u ovom veku čovečanstvu priredila iračku katastrofu, morao bi ih naterati da se zamisle čime su zaslužili tu čast, da ih neko, ničim izazvan, opet uzdigne u dramatične njegoševske visine. Kako to da ih Donald Tramp kao predstavnik jedne od vojno najagresivnijih zemalja u novijoj istoriji onako poslušne i evroatlanski umivene smatra agresivnim i opasnim? Ili se Ujka Sem samo šalio?