Tito je i danas brend

Slika – ista kao i svake godine: 25. maja, na dan masovnih manifestacija u čast dana rođenja „najvećeg sina naših naroda“ - Josipa Broza Tita, u njegovom rodnom Kumrovcu okupljaju se mnogobrojni posetioci iz svih delova države koje više nema. Pevaju stare partizanske pesme, mašu već zaboravljenim zastavama i u malom restoranu piju vino iz Brozovih vinograda. Ponovo se prodaju značke, šolje za kafu i majice sa Titovim likom. Jer, Tito je i danas prisutan, kaže Tvrtko Jakovina, istoričar iz Zagreba.

„Tito je, kao što je bio i za života – brend. Tito je – to pouzdano znam – neko ko prodaje novine, ako ga objavite na naslovnoj strani, ili u nedeljnicima. Sve što je povezano s njim izaziva posebno interesovanje“, kaže Jakovina.

Jugoslavija – poseban slučaj

Kult ličnosti je u socijalističkim zemljama bio prisutan od samih početaka: Lenjinovo telo je mumificirano i izloženo u mauzoleju na Crvenom trgu; njegov naslednik, Staljin, otišao je još dalje i od svog lika napravio gotovo ikonu. Posle Drugog svetskog rata, taj model je izvezen i u druge socijalističke zemlje, gde se držao do 60-ih godina, kada je polako počeo da nestaje. Ali, bilo je izuzetaka, podseća Danijel Uršprung, istoričar sa Univerziteta u Cirihu.

„Tu pre svega mislim na Rumuniju, gde je krajem 60-ih godina Nikolae Čaušesku stvorio sasvim novi kult. U manjoj meri to važi i za 70-e i 80-e godine u Bugarskoj sa Todorom Živkovim, a tu je i specijalni slučaj: Albanija. Tamo je kult ličnosti Envera Hodže negovan od 50-ih godina pa do njegove smrti. Poseban slučaj je bivša Jugoslavija, gde je Tito, za razliku od drugih pomenutih vođa, imao autentičnu harizmu, gde ga je veliki broj ljudi zaista obožavao“, kaže Uršprung.

Od Poljske do Albanije

Danas, više od 20 godina posle pada Berlinskog zida i sloma socijalizma u istočnoj Evropi, sećanja na prošla vremena su još uvek živa – ne samo u zemljama bivše Jugoslavije. U Bugarskoj je socijalistički način života sveprisutan, što se vidi već i iz prehrambenih artikala i stila života, posebno u provinciji, mada je za to „zaslužno“ i siromaštvo.

U Albaniji su takođe zaboravljene mnoge mračne strane režima Envera Hodže i postoji nostalgija za „starim dobrim vremenima“ kada se znao red i živelo skromno, ali stabilno. Svuda mogu da se kupe biste ili slike velikog vođe…

Čak i u Rumuniji, gde nema nostalgije i pratećih suvenira, ispostavilo se da tri četvrtine ispitanih ima delimično ili pretežno pozitivnu sliku bivšeg šefa države Čaušeskua. To se tumači uglavnom neslaganjem sa sadašnjim političkim sistemom.

Sasvim drukčije je u Poljskoj, gde je i ranije vladalo jako antikomunističko raspoloženje, a kult ličnosti smatran simbolom ruskog patronata. Na socijalističku prošlost se gleda trezveno i kritički.

Poigravanje simbolima prošlosti

Današnjica se često poigrava simbolima prošlosti koji, istrgnuti iz konteksta, imaju određenu draž, bilo kao semplovi partizanskih pesama u hip-hop muzici, ili u vidu dizajna reklame za prašak za veš. Ili u posebnoj formi javno-privatnog partnerstva, kaže istoričar Tvrtko Jakovina.

„Za nekoliko dana u Rijeci će biti otvorena izložba zabranjene umetnosti, ili zabranjenih umetnika, istočne Evrope – na Titovom brodu ’Galeb’. Međutim, jedan od ciljeva izložbe na ’Galebu’ nije bio samo taj kontrast simbola jednog sistema, jednog vladara, već u isto vreme želja da se brod koji je simbol jedne epohe uredi, jer se danas nalazi u očajnom stanju, pa da se iznajmljuje neko vreme bogatim interesentima, a ostalo bude – kao muzej – u riječkoj luci“, kaže Jakovina.

Autori: Zoran Arbutina / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković