Teško je objasniti kakav je to pad
23. jul 2018.
„Uljanik“ je bio prvo privatizovano brodogradilište u Hrvatskoj i godinama je, po svojim poslovnim rezultatima i razvojnoj viziji, istican kao uzor za ostale. Zatim je najednom dospeo u probleme, kombinacijom sve nepovoljnijih tržišnih prilika i loših poteza prethodne i aktuelne uprave. Do danas je uspeo da za sobom povuče i sestrinsko brodogradilište „3. maj“ u Rijeci, a uverljivo rešenje za spas se ne nazire.
Štaviše, kad je u tu priču proletos ušao potencijalni novi strateški partner, globalni tajkun Danko Končar, dubioze su ubrzo počele da se množe. Prema poslednjim vestima, nadležni ministri morali su da se tokom pregovora s njim i usklađivanja programa restrukturiranja s Evropskom komisijom, da se pozabave i javno razotkrivenim Končarovim apetitima za iz gradnjom stambenih i poslovnih ili turističkih nekretnina na zemljištu „Uljanika“. Tome dodajmo i po svemu sudeći neizbežno obavezivanje države kroz preuzimanje 60 odsto postojećih kreditnih garancija za „Uljanik“, odnosno plaćanje 350 miliona evra duga – odmah.
Izigrani sindikati
Takav aranžman nameće i pitanje: zašto je država prodala svoja brodogradilišta – najrazvijeniju industrijsku granu Hrvatske – ako će i dalje da snosi ogroman deo njihovih troškova? S druge strane, od sredine ove decenije postaje jasno i većem delu EU da se bez regulisanja ta delatnost u Evropi dugoročno ne može održati – ne kao relevantan faktor na svetskom tržištu, gde države cene tu industriju (s inače niskim profitnim stupama) zbog njenog mobilizacionog značaja po ostale grane privrede.
Ali to su već strateške nedoumice, dok Hrvatsku u najskorijem periodu čeka akutna intervencija u Puli. Iz vlade pritom izjavljuju jedno, Danko Končar priča nešto drugo, a „Uljanikova“ uprava treće, pa smo se za ovu priliku obratili sindikatima kao četvrtoj i najmanje medijski zastupljenoj strani u procesu.
Boris Cerovac, predsednik Jadranskog sindikata u pulskom brodogradilištu, rekao nam je tim povodom da je već ranije i sam prisustvovao razgovoru s Končarom, i da je on kao mogući strateški partner zvučao uverljivo: „Naravno, čuli smo bili da tamo gde dolazi njegovo preduzeće 'Kermas', dolaze i problemi. No tada je delovao kao najozbiljniji kandidat, a stanogradnja ili nešto slično nije bilo spomenuto nijednom rečju. Jako smo se neugodno iznenadili kad je to naknadno isplivalo, pa smatram da smo naprosto izigrani. Jer, svima je jasno da niko ne bi planirao stanove s pogledom na brodogradilište.“
Drastično smanjenje obima osnovne delatnosti
Procenjuje se da bi isti ulagač na delu prostora sagradio i marinu, a brodogradnju sveo na tzv. „Uljanikovo ostrvo“, što znači drastično smanjenje obima osnovne delatnosti. Ipak, sam Končar ogradio se u medijima od takvih namera, tvrdeći da je predlog za nekretninsko-poslovnu prenamenu dela prostora iznela sama uprava brodogradilišta. Naš sagovornik dodaje da je uprava obavestila sindikalce upravo suprotno. „Tačnije, kažu da Končar govori jedno nama, a drugo njima i vladi. Ali sad smo tu gde jesmo – ne možemo bez okončanja restrukturiranja, pri čemu se smatra da za Končara nema alternative. Druga je stvar što ja smatram da on nije dobar za nas. Kad vas neko tako izigra, više mu ne možete verovati“, kaže Cerovac.
„Dao nam je na početku i svoju vizit-kartu da se čujemo kad god nam treba“, nastavlja predstavnik sindikata, „ali već neko vreme ne javljaju se ni on, ni njegov sin.“ Cerovac smatra da brodogradnja generalno nigde u svetu ne može da opstane bez određene pomoći države. To je, prema njegovom mišljenju, od izuzetne koristi po nacionalne ekonomije, kroz veliki broj radnih mesta u samim brodogradilištima i u kooperaciji, kao i kroz uključivanje raznih drugih industrija i male privrede. Brodovi su najčešće izvozni proizvod, a svaka nova isporuka osetno utiče na BDP. Ali, jasno je da država ne može istovremeno da brodogradnji okreće leđa i da je povremeno ispomaže „vatrogasnim“ merama.
Vlast nema sluha za struku
S tim se slaže i Roko Markovina, bivši dekan Fakulteta elektrotehnike, mašinstva i brodogradnje u Splitu, koga smo takođe zamolili za mišljenje: „Prošlo je doba kada se o tome ovde pitala struka. Nijedna vlast u zadnjih četvrt veka nije imala pravog sluha za brodogradnju. Tad smo još imali i bolje pozicije, imali smo svetske stručnjake i proizvode, fakultete i Brodarski institut. Danas većine tih vrednosti nema, što naše brodograditelje upućuje na inostranstvo. Sve zajedno, to je još jedna tužna priča o jednoj velikoj propasti. I voleo bih da ova državna pomoć 'Uljaniku' bude uspešna – ali bojim se da neće.“
Markovina navodi da je, uoči ulaska Hrvatske u EU, na jednoj tribini u Splitu zapitao Paula Vandorena, šefa delegacije Evropske komisije u Hrvatskoj, zašto hrvatskoj brodogradnji propisuju znatno manji obim proizvodnje ubuduće. „Odgovorio mi je da je tako stvari postavila hrvatska vlada. Mi o tome nismo znali ništa, sve su preuzeli nekakvi nekompetentni državni sekretari, pa danas tako više nemamo uvid ni u knjige narudžbi brodogradilišta. Teško je danas ljudima uopšte objasniti kakav je to pad, a imali smo nekada i vrhunski stručni časopis 'Brodogradnja', čuven u svetu, koji je sad marginalizovan. S ovako isključenom strukom ne možete više da imate ništa“, ogorčeno zaključuje Roko Markovina.