Razvoj situacije na avganistanskom bojnom polju dozvoljava samo jednu istinu: najduži američki rat, u kojem je uz velike troškove učestvovao i NATO – izgubljen je. U proteklih nekoliko dana militantni islamistički talibani uspeli su da zauzmu nekoliko glavnih gradova provincija na severu Avganistana. Među njima je i Kunduz, glavni grad istoimene pokrajine, u kojoj je dugi niz godina za bezbednost bio zadužen Bundeser.
-pročitajte još: Neuspeh intervencionističke politike Zapada u Avganistanu, Iraku i Libiji
Talibani kao pobednici
S obzirom na to da je postalo jasno da se SAD i njihovi partneri u NATO bezuslovno povlače, talibani su se osetili kao pobednici i s tim u skladu su i postupili. Broj civilnih žrtava dramatično se povećava. Prema podacima UN, gotovo četvrt miliona ljudi odlučilo se na bekstvo u periodu između maja i jula – s tendencijom rasta. Mnogi traže bezbednost u glavnom gradu Kabulu. Drugi su odlučni da odu u Evropu preko susednih zemalja, Pakistana i Irana.
Avganistanski građanski rat, koji već četiri decenije nikako da se okonča, ponovo se rasplamsao. U suštini, radi se i o pitanju da li Avganistan treba da bude fundamentalistička „Božija država“ ili ne. Kako je to moglo da se dogodi i kako je moguće da su stvari otišle toliko daleko?
Pitanje krivice
Koalicija predvođena SAD propustila je da pregovara s talibanima onda kada su bili najslabiji. To je bilo neposredno nakon njihovog pada u zimu 2001. Zapadne demokratije arogantno su ignorisale korijene i uzroke avganistanskog sukoba i svoje vojne i političke akcije zasnivale isključivo na nacionalnim i unutrašnje-političkim faktorima. U početku je glavni fokus SAD bio osveta za terorističke napade 11. septembra 2001. i lov na Osamu bin Ladena.
U Nemačkoj je suština bila u tome da se solidarno stane uz bok najvažnijem savezniku, Sjedinjenim Američkim Državama, i pomogne u obnovi Avganistana. To je bio najbolji način da se glasačkoj populaciji „proda“ nemačka misija u Avganistanu.
Ostalo je istorija. Talibani su u pakistansko-avganistanskom pograničnom području pronašli novu snagu. Zapadna vojna alijansa sklopila je sumnjiva partnerstva s brutalnim vojskovođama, omogućila korupciju i zloupotrebu položaja, i rat prenela u avganistanska sela. Rat u Iraku odvratio je pažnju od Avganistana i doveo do novog terora. Godine su prolazile, ni u jednom trenutku nije bilo jasnog izlaznog scenarija s jasnim ciljevima, a američka vojska dosledno je dominirala politikom i diplomatijom.
Bezuslovno povlačenje
A onda je u leto 2018. upravo bivši američki predsednik Donald Tramp iz unutrašnjo-političkih razloga započeo formalne pregovore s talibanima – bez da je u to bila uključena izabrana avganistanska vlada i bez mnogo obzira prema partnerima iz NATO. Njegov naslednik Džozef Bajden bezuslovno povlačenje je cementirao uz obrazloženje da Avganistan više ne predstavlja međunarodnu terorističku pretnju. Vreme će pokazati da li je to tačno.
-pročitajte još: Avganistan: Kraj sna o izvozu demokratije
Čini se da povratak trupa NATO na avganistansko bojište ne dolazi u obzir. Ono što SAD i njihovi saveznici sada mogu da urade jeste da izvrše maksimalan politički i finansijski pritisak na talibane. I njima će biti potreban novac i pomoć ako preuzmu vlast u Kabulu. To neizbežno podrazumeva i saradnju s komplikovanim zemljama, poput Pakistana, Irana, Kine i Rusije. Svima mora da bude jasno da se brzo napredovanje talibana ne može objasniti i ne bi bilo moguće bez pomoći Pakistana.
Moralna odgovornost
A Nemačka? Nemačka ima moralnu dužnost da brzo i nebirokratski pomogne ljudima koji su sarađivali i radili s nemačkim vojnicima i civilnim organizacijama. Mnogi od njih bi kao navodni izdajnici mogli da budu na meti fundamentalista. Pogubljenja su već sada stvarnost. Ali nemačka vlada se još uvek ustručava da lokalno osoblje koje je radilo za Bundesver i njihove porodice u većem broju i velikodušno evakuiše iz Avganistana i prebaci u Nemačku. To je sramota. Isto tako je sramota što se demokratska i ustavna država poput Nemačke i dalje pridržava prisilnog vraćanja odbijenih azilanata u rat. Kucnuo je čas da se zaustavi prisilni povratak u Avganistan.
Vreme je za istinu. Vojnici Bundesvhra su u Avganistanu imali političku misiju koja je trajala gotovo 20 godina. Njima pre svega, kao i i civilnim žrtvama u Avganistanu, nemačka vlada i parlament duguju nemilosrdnu i bespoštednu konfrontaciju s onim što se događalo tokom najskuplje i najkrvavije nemačke misije u inostranstvu. I to zato da se greške ne bi ponovile u drugim misijama – kao što je to trenutno slučaj s onom u Maliju.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu