Neuspeh Zapada u Avganistanu, Iraku i Libiji

NATO se povlači iz Avganistana, a odnosi u zemlji koju napušta vojska sa Zapada daleko su stabilnih: talibani kontrolišu velike delove zemlje. Još jednom su zapadni političari i stratezi bili prinuđeni da se uvere da politička kultura u tom regionu ne može da se menja kao na nekakvoj tabli. Ono što u teoriji deluje dobro – poput progresivnog i liberalnog avganistanskog ustava donesenog 2004. – jedva da ima ikakvog efekta na terenu.

Velika očekivanja

Avganistan nije jedino mesto na kojem zapadne intervencije nisu uspele da postignu svoje samoproklamovane ciljeve. Irak je takođe zemlja propalih nada, bar kada se poredi s očekivanjima najavljenim pre američke invazije.

„Stvaranje slobodnog Iraka u srcu Bliskog istoka biće prekretnica u globalnoj demokratskoj revoluciji", govorio je u novembru 2003. tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš. Danas se Irak bori da ostane nezavisan od svog premoćnog suseda Irana.

Ni u Libiji se nade nisu ispunile nakon svrgavanja diktatora Muamera el Gadafija - uz podršku NATO. Tek kada on bude svrgnut, „može se zaista započeti stvarni prelaz sa diktature na participativni ustavni proces", napisali su u aprilu 2011. U zajedničkom dokumentu predsednici SAD Barak Obama i Francuske Nikola Sarkozi, kao i britanski premijer Dejvid Kameron. Ono što je usledilo nakon pada Gadafija bilo je deset godina rata. Tek mnogo kasnije zaraćene strane uspele da se dogovore o ustavu i da će parlamentarni izbori biti održani u decembru 2021.

Zapadnjačke tvrdnje i avganistanska stvarnost

Koji su razlozi tih neuspeha ili bar skromnog uspeha u odnosu na očekivanja? Glavni leži u neskladu između zahteva država koje intervenišu i političke stvarnosti na terenu. U svojoj „Istoriji Avganistana" nemački istraživač mira i sukoba Konrad Šteter skicirao je osnovne poteškoće s kojima se suočavaju zapadne države. Tu spadaju „neprijateljski prirodni prostor, sukob između ruralnog i urbanog, ekstremni partikularizam, kulturna heterogenost".

Uz sve to ,tu su različite društvene ideje pojedinih društvenih klasa. „Procesi obezbeđivanja ljudskih prava i uvođenja demokratije, kao i jednakost žena, ne mogu da idu dovoljno brzo ni u urbanom društvu, dok veliki deo ruralnog stanovništva smatra da su ti principi neislamski", piše Šteter. Talibani zato mogli da imaju široku podršku, posebno u ruralnim područjima južnog Avganistana.

Tako to vidi i islamolog Štefan Vajdner: „Pregovarati sada s talibanima je ravno porazu, ako ste 20 godina pod zaštitom Bundesvera učili avganistanske žene nemačkim ženskim pravima i vladavini zakona." Sveukupno, prema Vajdnerovom mišljenju, zapadne države postavile su previsoke i previše utopističke ciljeve, i to ne samo u Avganistanu, već i u Libiji i Iraku.

Velika ulaganja

Da bi postigle svoje ciljeve, zapadne države i međunarodne institucije uložile su ogromne svote novca. One to rade i dalje, uprkos povlačenju trupa: na virtuelnoj donatorskoj konferenciji za Avganistan u novembru prošle godine prikupljena je oko 10,1 milijarda evra. Novac bi trebao da stiže i tokom naredne četiri godine.

Međutim, troškovi angažovanja u ratnim i kriznim područjima doveli su do optičke varke, kaže stručnjak za Bliski istok Danijel Gerlah, kourednik časopisa „Zenit – magazin za Orijent". Od tih sredstava, često samo mali deo pomoći dopre do stanovništva, zato što su tamo osoblje, kancelarije i obezbeđivanje svega - veoma skupi, kaže Gerlah za DW.

 „Ako zapadni službenici ili čak visokoranigrane diplomate krenu da obiđu mesta na kojima se sprovodi neki projekat, potrebni su oklopni konvoji i naoružani čuvari." Takva poset košta po nekoliko hiljada evra dnevno.

Gospodari noći

Pored toga i vojnici u kriznim područjima kao što je Avganistan, svoj zadatak su mogli da obavljaju samo ograničeno, nastavlja Gerlah.

 „To se posebno odnosi na noć – tada su vojnici bili u svojim kampovima, a talibani u selima." Talibani bi tokom noći stanovnicima objasnili šta očekuju od njih, a ako oni ne bi ispunili ta očekivanja, talibani bi dolazili ponovo, i to uz neko veće sredstvo za pritisak, objašnjava Gerlah.

 „Ista situacija je bila u Iraku pre nekoliko godina. Tamo su snage bezbednosti vladale danju, a 'Islamska država' (IS) noću – s sličnim posledicama."

Implozija u Libiji

Pa čak i uz te veoma visoke finansijske izdatke, teško je upravljati čak i nekim osnovnim prolemima. U svojoj knjizi o libijskom građanskom ratu, politikolog Volfram Laher koristi izraz „implozija države" i opisuje poteškoće u pronalaženju partnera za razgovor. U gotovo svim gradovima postoje suparničke grupe koje neprestano stvaraju nove saveze.

Te grupe su često za nekoga spolja teško prepoznatljive. „Umesto da izoštre svoj javni profil i razviju jasan identitet, naoružane grupe često se maskiraju tako što stalno menjaju svoj ime", kaže Laher.

Drugim rečima: NATO je svrgavao Gadafija, a da pritom pojma nije imao kako da se se struktura te države održi bez njega.

Pogrešne odluke u Iraku

I u Iraku su sile koje su intervenisale, napravile temeljne greške. Nakon 2003. američki civilni upravnik u Iraku, Pol Bremer, doneo je niz važnih odluka: privatizovao je državne firme, raspustio stranku svrgnutog diktatora Sadama Huseina, kao i iračku vojsku.

 A rezultat je bio sledeći: hiljade ljudi osetilo je ostalo bez egzistencije. Oni koji se nisu zaustavili na frustraciji i odbojnosti prema stranim silama, okrenuli su se džihadističkim grupama, pre svega Al Kaidi i takozvanoj Islamskoj državi koje su tu zemlju izložile talasu nasilja bez presedana.

„Iračka pustolovina bila bi bolja da su je izveli odgovorni, manje ideološki akteri", kaže islamolog Vajdner.

 „Bilo bi, dodaje, manje katastrofalno da su susedne države u to bile uključene, umesto što im se pretilo pričom da su deo 'osovine zla'. Na manji otpor bi se naišlo da svi oni koji su na neki način morali da sarađuju sa Sadamom Huseinom nisu bili proglašeni za protivnike", zaključuje Vajdner.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu