Tabloidi u Srbiji: Ni dno nije granica

U Srbiji više ni pokojnici ne počivaju u miru. I njima se ulazi u bračni ili ljubavnički krevet, prebrojavaju krvna zrnca i preslišavaju grehovi. Žrtve ubistava više nisu čovek ili žena, već konobarica, narkomanka, prostitutka, a osumnjičeni već od prvog dana postaju krvoločne ubice, zveri i monstrumi. Zarad profita, urednici su spremni da svoje novinare zaduže za istraživanje ljubavnog života nedavno preminule devojke, da nam detaljno opišu kako je jedna druga mučena i ubijena, ucenjuju oca devojčice tražeći izjave, proganjaju porodicu osumnjičenog i predviđaju mu silovanje u zatvoru.

Direktno sa groblja

Prilog srpskih listova tabloidnoj kulturi nesumnjivo je grobljanski žurnalizam. Čitaoci dobijaju potresne izveštaje sa sahrana, ko je za kim i koliko plakao i koju je „pesmu svirala truba parajući nebo dok se kovčeg spuštao u raku“. Novinarka Tamara Skroca kaže za DW da takva patetika teško da podiže tiraž. „Mislim da su urednici i novinari zamislili da bi trebalo da prodaje novine“, navodi Skroca, koja je i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Generalna sekretarka toga Saveta Gordana Novaković ukazuje da Kodeks novinara Srbije jasno definiše preporuke kako bi novinari trebalo da se ponašaju u situacijama koje uključuju lični bol i tugu. „Postoji nekakvo takmičenje ko će objaviti više detalja, ali to što je policija spremna da oda detalje iz istrage, novinare uopšte ne amnestira od zloupotrebe emocije porodica i neobaveštenosti.“

Gde je granica?

Tabloidi nisu srpski izum, ali u Srbiji oni imaju višestruku ulogu: da zabavljaju i anesteziraju mase, satanizuju nepoželjne pojedince i veličaju vođe za čiji račun rade. Pojedini od njih pri tom ne biraju reči, bilo da je cilj nekoga diskreditovati ili podići u visine. Čuven je panegirik jednog tabloida o kapacitetu testisa premijera Srbije Aleksandra Vučića, dok je albanski premijer Edi Rama nakon posete Srbiji na naslovnoj strani dobio etiketu „Šiptar bez srama“.

Granice dobrog ukusa razvodnjene su u informativnom, ali i zabavnom programu. Nevladine organizacije nedavno su izrazile oštar protest zbog vica koji je popularni voditelj ispričao o bosanskim deovjčicama. „Ta emisija traje godinama, niko je nije ni sklonio, ni prevaspitao, ni usmerio“, kaže Skroca. „Ne postavlja se pitanje nečijih osećanja, a mislim da bi to trebalo da bude kriterijum. Ako ne znamo gde je granica, onda se zapitajte samo kako je čoveku o kojem se govori. Mediji tu granicu prelaze na dnevnom nivou.“

Kazni nema

Oštećeni građani protiv takvih medija imaju dobre šanse na sudu, ali čak i ako dobiju spor, ne podrazumeva se i da će određeni medij biti kažnjen. Iako postoji od 2003. godine, dnevni list Kurir je tek nedavno premašio 300. broj. „Oni se redovno preregistruju i više nemaju obavezu da plaćaju kazne kao nekadašnje ugašeno pravno lice“, objašnjava Tamara Skroca. „Ali Kurir nije jedini, takvih medija ima nekoliko, vrlo sličnog profila. Imam utisak da se takvim medijima gleda kroz prste jer su potrebni svakoj vlasti.“

Međutim, državni sekretar u Ministarstvu kulture i javnog informisanja Saša Mirković kaže da zakon daje podršku regulaciji i samoregulaciji i da je nužno da mediji sami urede svoju profesiju. „Ako se država umeša u to, postoji opravdana sumnja da tu dolazi do gušenja sloboda. Ne može država da uradi nešto što bi novinarska struka trebalo da uradi sama za sebe“, navodi Mirković.

No samoregulacija je uglavnom mrtvo slovo na papiru. Gordana Novaković kaže da Savet za štampu, čija je generalna sekretarka, može tek da odluči da neki medij objavi odluku ili opomenu Saveta. „Smatramo da je to dovoljno da onaj koji je oštećen dobije moralnu satisfakciju, a medij pokazuje odgovornost time što priznaje da je uradio nešto što nije u skladu sa kodeksom“, kaže ona.

Nekadašnji RRA, a danas Regulatorno telo za elektronske medije, ima ovlašćenja da ozbiljnije sankcioniše medije, ali su od svog osnivanja izrekli svega 77 mera opomene i 14 mera upozorenja, dok je dozvola za rad privremeno oduzeta samo radiju Fokus.

Kupci tabloidne robe

Čvrsto pravilo kapitalizma kaže da će na tržištu uvek biti određene robe ako ima zainteresovanih kupaca. Prem podacima o tiražu i gledanosti, pretežni broj srpske javnosti koji prati medije bira upravo tabloidne sadržaje. Komunikolog Jelena Kleut kaže da ulogu igra i ekonomska dimenzija. „Tabloidni sadržaji su jeftini, a u kvalitetne je potrebno uložiti novac, platiti novinarima da se posvećeno bave jednom temom“, objašnjava ona za DW. „Profitni mediji za to jednostavno nisu zainteresovani. Kao rezultat, tabloidi su daleko jeftiniji i pristupačniji ljudima.“

Naša sagovornica kaže da, nasuprot uvreženom mišljenju, konzumiranje tabloida ne mora nužno biti povezano sa niskim obrazovnim nivoom ili lošim ukusom. „Tabloidne priče su po pravilu izrazito personalizovane, veoma lične. Takve vesti su priče u klasičnom smislu“, kaže Kleut. „Građani ne prate vesti samo zato da bi bili informisani. Na tragu ove ideje pojedini istraživači tvrde da publika preferira tabloidne vesti o pojedincima zato što ljudi o takvim vestima mogu da pričaju sa drugima. One postaju predmet svakodnevnih razgovora, zgražavanja, čuđenja, lamentiranja.“

Pri tome se od jeftinog novinarstva sasvim dobro živi. U javnoj sferi koja je definisana kapitalističkim relacijama, „profit je osnovni razlog stradanje moralnih vrednosti“, kaže Divna Vuksanović, profesorka teorije kulture i filozofije medija. Upozorenje na pohlepu za novcem je jedino relevatno u kapitalističkom ambijentu, dodaje ona.