Tabašević: Dovoljno je reći da si lud, i ljudi ti poveruju
17. februar 2020.
Rođen je u Mostaru 1986, odrastao je u Beogradu. Otac mu se prezivao Bošnjak, majka Tabašević. Zvao se Vladimir Bošnjak Tabašević sve dok nije „intervenisala“ jedna učiteljica u Beogradu 1993. godine.
„Imala je suptilnu sugestiju u vezi s tim mojim dvostrukim prezimenom – najpre u dnevniku, a posle sam ja i postajao vremenom samo Tabašević. Identifikovao sam se s tim, imao sam i nadimak Tabaš. A onda sam se, kad sam malo sazreo, zapitao gde je nestao taj Bošnjak i u kom prevodu je izgubljen? I šta se zapravo s tim htelo – kad ne znaš kako se zoveš? I zašto je to kad ne znaš kako se zoveš ultimativna politička situacija?“
A nešto pre toga: „Mi smo došli na periferiju, u Rakovicu, tu je deda imao kao vojno lice neki stan i onda je taj moj formativni život nekako tekao… Odsustvo oca, pa prisustvo nekakvog očuha, pa taj dvostruki identitet Bošnjak-Tabašević, sve to što se moralo potiskivati – sve je to mene u nekoj ranoj, pubertetskoj fazi guralo u pravcu bilo kakve iole koherentne zajednice. A to su ti navijačko-radnički slojevi, gde ljudi mogu da se uzdaju jedni u druge, jer ta vrsta garancije za njih ne postoji nigde drugde, ni na nivou porodice ni kasnije u nekakvim radnim odnosima.“
Vladimir Tabašević je pesnik i prozni pisac. Dobio je Ninovu nagradu za roman „Zabluda Svetog Sebastijana“. U intervjuu koji je sa njim u decembru 2019. vodio Dragoslav Dedović, Tabašević govori i o eksploataciji radnika, svom odnosu prema „levici i kvazilevici“, optužbama za mačizam i mizoginiju, o društvenim medijima…
„Živimo u svetu u kojem je dovoljno da kažeš da si lud, pa da ti ljudi poveruju. I to je stvarno tragedija.“
U serijalu „Za šankom“ već su objavljeni intervjui sa Muharemom Bazduljem, Vladimirom Pištalom, Goranom Samardžićem i Vladimirom Kecmanovićem.
idj/dw