Svaki treći čovek u svetu bi da emigrira iz svoje zemlje

DW: Gospodine Stojčev, u nedavnoj anketi Galup internešenel je pitao ljude u 57 zemalja da li bi radije živeli u nekoj drugoj zemlji ili bi ostali tamo gde jesu. Više od jedne trećine reklo je da bi želelo da emigrira. Možete li da uporedite te brojke s prethodnim istraživanjima?

Kančo Stojčev: Pre svega, naše pitanje je imalo za cilj da se izmeri samo opšta, potencijalna spremnost za promenu zemlje prebivališta, pod uslovom da zakonska papirologija nije prepreka. Drugim rečima, tim pitanjem je u suštini htelo da se utvrdi opšte zadovoljstvo odnosno nezadovoljstvo životom u datoj zemlji, a ne da se identifikuje trenutna odluku da se ona napusti. Standardna statistika daje stvarne brojke o emigraciji za svaku zemlju, tako da posebno ispitivanje tog aspekta i nije potrebno.

Ljudi migriraju iz mnogo različitih razloga i migracija je zaista u izvesnoj meri normalna i u mnogim slučajevima pozitivna. Naša studija otkriva da bi globalni prosek od oko jedne trećine odrasle populacije bio spreman da emigrira. U trenutnim globalnim okolnostima to je verovatno norma, ali želim još jednom da naglasim da je naš indikator veoma opšti. Ipak, to je dobar indikator subjektivnog, ličnog opažanja odnosa između mesta u kome osoba živi i kvaliteta života koji on ili ona očekuju ili žele.

Što su ljudi mlađi i siromašniji, verovatnoća migracije je veća

U poređenju s prethodnim studijama, registrovali smo blagi porast emigracionog potencijala. Možda to i nije iznenađenje. Mlađe generacije, uključujući i one u Evropi, sve su mobilnije. Siromašno, urbano stanovništvo u mnogim delovima sveta, a posebno u takozvanim zemljama u razvoju, očajnički želi da ode na bolje mesto. Veoma uspešni ljudi iz malih zemalja često ne vide dovoljno potencijala da razviju svoje veštine na malom tržištu.

Naravno, u vremenima rata i globalne ekonomske krize neizvesnost se povećava i migracije često postaju privlačnije. Ne vidim zapravo ovde nikakvo iznenađenje. Što su ljudi mlađi i siromašniji, verovatnoća migracije je veća.

DW: Vaše brojke pokazuju da je veća verovatnoća da će ispitanici iz zemalja s nižim prihodima želeti da emigriraju. U isto vreme, vaša analiza pokazuje da, iako prihodi, obrazovanje ili zanimanje ispitanika malo utiču na spremnost ili motivaciju da se emigrira, opšti nivoi prihoda igraju značajnu ulogu. Koji se zaključci iz toga mogu izvući?

Nije iznenađujuće to što ljudi iz zemalja s niskim prihodima žele da migriraju u mesta gde je životni standard viši. Ljudi se uvek upoređuju i, naravno, žele bolji život. Ali ne nužno i zato što je sadašnji loš.

Na ličnom nivou, međutim, to su uslovi u kojima se živi. Dakle, migrirati u zemlju koja nudi bolje mogućnosti, bolje uslove, više mogućnosti za priznanje i još bolje šanse da zaradite više novca, sasvim je razumljivo i normalno.

Danas je migracija i stvar vidljivosti, uporedivosti i izbora, zajedno sa tradicionalnim pokretačima kao što je životni standard. Migracija je danas više pitanje mobilnosti nego neophodnosti, što je neizbežan uticaj globalizacije.

Velika moblnost unutar  EU i u pravcu EU

DW: Iznenađujuće je i to da istraživanje pokazuje kako više ljudi želi da migrira iz zemalja EU, nego iz zemalja koje nisu članice EU. Otkud to?

Da bismo odgovorili na to pitanje, prvo moramo da razmotrimo koje zemlje-članice EU su ispitane i koje zemlje koje nisu članice. Migracija unutar EU je konzistentna: mnogi ljudi u EU kažu da bi migrirali samo zato što mogu. U ovom slučaju, međutim, migracija je uglavnom iz jedne zemlje EU u drugu. Mobilnost unutar EU je dinamična. To je takođe i jedna od sloboda i prava građana EU.

U zemljama koje nisu članice EU, a koje su obuhvaćene našim istraživanjem – Jermenija, Bosna i Hercegovina, Gruzija, Kazahstan, Kosovo, Moldavija, Severna Makedonija, Ruska Federacija i Srbija – uslovi za mobilnost i geopolitičku orijentaciju su različiti. Razlikuje se to da li je moguće migrirati, i ako jeste, gde?

DW: U vašoj studiji nema podataka za Ukrajinu. Izostavili ste je zbog rata?

Nažalost, rat otežava sprovođenje ankete u Ukrajini. Bilo bi i pitanje kolika bi bila relevantnost tamo dobijenih podataka, jer je otprilike jedna trećina stanovništva već otišla. Mnogo informativnije bi bilo saznati koliko će ljudi ostati u Ukrajini, a koliko će da se vrati. To bi, međutim, značilo da se istraživanje koncentriše na Ukrajinu, a cilj naše ankete je bio da se napravi globalno poređenje.

DW: Moldavija nije samo jedna od najsiromašnijih zemalja jugoistočne Evrope, ona je i najugroženija zbog ruske agresije na Ukrajinu. Ipak, vaše brojke pokazuju da samo 23 odsto tamošnjeg stanovništva želi da ode, mnogo manje nego u Bosni i Hercegovini (48%) i Severnoj Makedoniji (42%). Zašto je to tako?

Ko je hteo da emigrira već je to uradio. Štaviše, rat je i motivisao neke ljude da ostanu i brane svoju zemlju. Možda postoje i neki ljudi koji, iz bilo kog razloga, očekuju nešto pozitivno. A na kraju krajeva, nije baš prihvatljivo izjaviti u intervjuu da ste voljni da okrenete leđa zemlji svog rođenja u teškim vremenima.

Potpuno različiti slučajevi su Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija: pristupanje obe zemlje Evropskoj uniji veoma je daleko i ljudi ne žele više da čekaju. Ako osećate da mesto u kome živite već duže vreme propada, ključno pitanje postaje ne zašto treba da odete, već zašto treba da ostanete. U slučaju te dve zemlje, broj koji bi emigrirao za oko 50 odsto je veći od proseka EU.

Rusi, Indijci, Vijetnamci... mnogo manje žele da emigriraju

DW: Od početka rata u Ukrajini, mnoge evropske zemlje zabeležile su značajan priliv migranata iz Rusije. To su ljudi koji žele da izbegnu mobilizaciju, koji se protive ratu ili koji čeznu za demokratskim, otvorenijim društvom. Ipak, vaša anketa pokazuje da samo 15 odsto ljudi u Rusiji želi da emigrira. Zašto?

To nije iznenađenje. Mnoge studije su pokazale visok nivo patriotizma u Rusiji i značajnu podršku onome što mi u EU oštro odbacujemo. Istorijski gledano, Rusija je u teškim vremenima često demonstrirala visok nivo unutrašnje integracije. Ne zaboravimo da je dominantni narativ tamo potpuno drugačiji od onog na Zapadu, a i da su milioni Rusa koji ne odobravaju aktuelna dešavanja već otišli.

DW: Još zbunjujući su veoma niski procenti onih koji žele da odu iz zemalja kao što su Vijetnam ili Indija…

Te dve zemlje u poslednjoj deceniji doživljavaju rast, a spremnost da se napusti tim koji je uspešan nikada nije velika. Ne zaboravimo pritom ni kulturne i verske aspekte, snagu nacionalnog identiteta, tradiciju, itd. Mi na Zapadu smo i dalje izuzetno evrocentrični, i dalje verujemo da smo centar sveta. Istorijska istina je da je naša dominacija bila relativno kratka u poređenju sa zemljama kao što su Indija i Kina, ali i Persija, Vavilon, Vizantija…

Kančo Stojčev je predsednik Instituta za istraživanje tržišta i javnog mnjenja Gallup International Association (GIA) sa sedištem u Cirihu koja od 1979. meri osećaje nade i sreće, kao i ekonomska očekivanja širom sveta. Tu organizaciju ne bi trebalo mešati s američkom firmom istog naziva Gallup Organization sa sedištem u Vašingtonu, koja se u medijima često navodi samo kao „Gallup“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.