Sumrak velikih partija u Berlinu

Socijaldemokrate (SPD) su očekivano ostale najjača snaga, ali sa tek 21,6 odsto glasova odnosno skoro sedam procenata manje nego pre pet godina. Demohrišćani (CDU) su izgubili šest odsto podrške i završili sa 17,6. Te dve stranke koje čine i saveznu vlast neće moći da produže svoju koaliciju na nivou Berlina, koaliciju ionako obeleženu razmiricama i slabostima. Do sada se nikada nije dogodilo da na jednim pokrajinskim izborima dve najveće „narodne“ stranke osvoje u zbiru manje od 40 odsto glasova, što je prema nekim analitičarima znak tektonskih pomeranja na partijskoj sceni.

Gubitak ove dve etablirane partije prelio se ponajviše desničarskoj Alternativi za Nemačku koja je sa 14,2 odsto glasova ušla u pokrajinski parlament. Ta stranka nastala je pre samo tri godine, a danas je obeležavaju radikalni stavovi protiv izbeglica, doseljenika, muslimana. Sa njom za sada sve ostale partije odbijaju saradnju.

Stoga je matematički i politički jedino moguća leva, takozvana crveno-crveno-zelena koalicija. Nju bi predvodio SPD, uz Levicu (15,6 odsto) i Zelene (15,2) – Levica je svoj rezultat poboljšala za četiri odsto, dok su zeleni za 2,4 odsto slabiji. One su do sada u glavnom gradu uglavnom bile na ratnoj nozi pa se očekuju mučni pregovori. Mučni i na posletku uspešni jer teško da je nekome do ponavljanja izbora u situaciji kada sve više građana iz protesta daje glas Alternativi.

U parlament su se vratili i Liberali sa 6,7 odsto dok je najveći gubitnik, osim dve velike partije, Piratska stranka. Ova, pre pet godina veoma popularna partija, u potpunom je rasulu i osvojila je nešto manje od dva odsto glasova – na prošlim izborima došla je do celih devet odsto. Izbori u metropoli indikativni su za celu zemlju koja će sledeće jeseni na parlamentarne izbore, pa im očekivano svi nemački listovi posvećuju brojne analize i komentare:

„Velike partije su postale manje, ne samo u Berlinu. One su manje i zbog toga što su male ojačale, i više ne mogu biti posmatrane kao politička pigmentna fleka“, piše Heribert Prantl, urednik političke rubrike uglednog Zidojče cajtunga. „Međutim Nemačka ne postaje manje demokratska ukoliko su za sastavljanje vlade potrebne tri umesto dve partije. (…) Uspeh AfD je alarm koji nam govori da se ne podrazumeva da će društvo biti i ostati liberalno. Ne podrazumeva se da su manjine (tu se ne radi samo o izbeglicama) poštovane i da će tako ostati. Na posletku, ne podrazumeva se ni da svi vole demokratiju i da će tako ostati. Jedna manjina psuje demokratiju rečju sistem. Ta reč nije potpuno pogrešna: demokratija je najbolji operativni sistem za državu i društvo. Sa njom je kao sa prosvećenošću: demokratija ne pada sa neba i ostaje večno. Ona mora uvek iznova da se uči. Živimo u vreme učenja.“

Prantl piše da izborni uspesi AfD unose nervozu u druge partije. „Kako jedan deo rukovodstva AfD govori u nacionalističkom maniru, ostali se ponašaju kao da je glas za AfD zapravo glas za Četvrti Rajh. Ne treba preterivati, čak i kada odbijate ideje AfD. To je retro-partija, to je fajront-partija koja traži izlazak iz EU, evrozone, NATO, kraj tolerancije koja se u ovoj zemlji etablirala. To je partija koja zamišlja Nemačku kao veliko dvorište sa tradicionalnim figurama patuljaka: ah kako je nekada u onoj Nemačkoj bilo lepo – navodno. Uprkos otrovnim parolama o izbegličkoj politici, AfD bi bio tek upola interesantan kada ostali ne bi na svaki njihov vetrić tumačili kao oluju, stalno coktali i ponavljali iju, iju.“

Frankfurter rundšau piše da demokratska Nemačka konačno mora da se suprotstavi populizmu. Prema pisanju tih novina, demohrišćani Angele Merkel to nisu uradili u dovoljnoj meri. Čak su, nizom mera poput zabrane burke u javnim institucijama i proterivanjem izbeglica koje nemaju pravo ostanka, pokušali da spreče dalje osipanje svog biračkog tela. „CDU je u nedelju opet dobila packu jer se – počevši od šefice stranke Angele Merkel – ne može odlučiti između prilagođavanja udesno i liberalnog držanja. Pokušaj CDU da se prilagodi fantazijama AfD o ograđenoj Nemačkoj sada se može proglasiti propalim.“

Levičarski Tagescajtung piše da je izvesno formiranje crveno-crveno-zelene koalicije i tu koaliciju naziva pravom alternativom za Nemačku: „Društvena levica ima stari problem: uvek je tako kritična. Naspram svega što je desno, ekstremno desno i desnoekstremno. Tu su svi sa levice jedinstveni. Ali još mnogo više zakeranja ima kada se levičari među sobom o nečemu ne slažu. Jer tu se radi o detaljnima i o suštini. Tu se SPD svađa sa Levicom, Levica sa Zelenima i Zeleni sa SPD-om. I tada se koalicije, ako je moguće, sklapaju sa demohrišćanima. Baš se tako desilo u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji, gde se SPD odlučio za nastavak saradnje sa demohrišćanima i time protiv saradnje sa Levicom“, piše novinar Gereon Asmut.

„U Berlinu praktično treba zahvaliti AfD-u. Jer ubedljiv ulazak ekstremnih desnih populista u skupštinu ima prijatnu nuspojavu da velika koalicija ni matematički nije moguća. I da SPD, Zeleni i Levica moraju da se saberu jer su ostale teoretski moguće koaliciji politički besmislene. Time projekat crveno-crveno-zeleno o kojem se godinama diskutuje konačno dobija konkretni oblik. Ovog puta se ne radi o egzotičnoj periferiji poput Tiringije, gde Levica čak predvodi takvu koaliciju. Ovog puta se radi o glavnom gradu godine 2016. I naravno, godine 2017, kada su izbori za Bundestag.

Trodelna koalicija koja će ubuduće vladati Berlinom zato nosi posebnu odgovornost. Ne radi se samo o tome da se pojača gradnja socijalnih stanova i da se suprotstavi ludačkim kirijama. Ne radi se samo o više biciklističkih staza u cilju ekološke reforme metropole. Ne radi se ni samo o očuvanju otvorenog društva u Berlinu. Pri svim tim temama radi se i o tome da je ovakva koalicija – moguća. Da levi trijumvirat pod vođstvom SPD može da vlada – kao prava alternativa za Nemačku.“