Koalicioni sporazum nove nemačke vlade u poglavlju „Bilateralni i regionalni odnosi” mudro je posvetio većinu prostora Rusiji. Osim prijateljskih reči koje svedoče o dubini i raznolikosti nemačko-ruskih odnosa, tu se nedvosmisleno izražava kritika agresivnog kursa Rusije u neposrednom susedstvu.
Govori se o „pokušajima destabilizacije Ukrajine, nasilju u istočnoj Ukrajini i nezakonitoj aneksiji Krima“, kao i o „sveobuhvatnom ograničavanju građanskih i demokratskih sloboda“. Drugim rečima: Rusija vodi psihološki, hibridni rat koji nije ograničen na Ukrajinu i susedne zemlje, već je sve veća pretnja čitavom Zapadu.
-pročitajte još: Da li će NATO braniti Ukrajinu?
Invazija Ukrajine kao realni scenario
Borbeni avioni NATO iznad Severnog mora presreću ruske bombardere koji mogu da nose i nuklearne bojeve glave. Beloruski vladar Aleksandar Lukašenko ucenjuje Evropsku uniju izbeglicama i to uz podršku ruskog predsednika Vladimira Putina. Kremlj na rusko-ukrajinskoj granici okuplja gotovo sto hiljada vojnika i teško naoružanje. Kibernetički napadi na Ukrajinu i EU su svakodnevni.
Poslednjih nedelja sukob s Rusijom se intenzivirao na nekoliko frontova. Nervi su na ivici, a ruska invazija na Ukrajinu sada je u Vašingtonu i Kijevu klasifikovana kao realni scenario. To budi mračna sećanja na rusku aneksiju Krima 2014. godine. I Berlin i EU sada moraju ozbiljno da shvate ukrajinske brige i da stanu uz Kijev. Umirivanje Kremlja imalo bi katastrofalne posledice – i to za čitavu Evropu, a ne samo za Ukrajinu.
Rat ne samo oružjem
Kako bi zaštitile Ukrajinu, Nemačka i ostali saveznici moraju da shvate da ruska agresija nije ograničena na tenkove i pešadiju. Neprijateljstvo Kremlja prema Ukrajini deo je šireg obrasca ratovanja koji podrazumeva energetski, finansijski i ekonomski sektor. Rusija u stalno koristi gas kao političko oružje i to upravo u trenutku kad se Evropa suočava s parališućom energetskom krizom. Nedavno je Moskva torpedovala proevropski kurs nove vlade Moldavije uz pomoć spora oko gasa, koji je u međuvremenu rešen.
Osim „gasne politike“ kada je reč o Severnom toku 2, Rusija preti teritorijalnom integritetu Ukrajine iscrpljujućim ekonomskim ratom. Cilj je da se ukrajinska vlada satera u finansijski ćorsokak. To podrazumeva pooštravanje carinskih procedura i šikaniranja koja dovode do dugog čekanja na granici, nametanje zabrane uvoza ukrajinskih proizvoda i smanjenje kredita ukrajinskoj industriji od strane ruskih banaka.
Prema procenama američkog trusta mozgova Atlantski savet, ruska aneksija Krima i rat na istoku Ukrajine koštali su Kijev najmanje sto milijardi dolara, zbog razaranja, konfiskacije imovine i gubitka ugleda koji je pretrpela ukrajinska privreda. Ljudska stradanja još su veća: 14.000 mrtvih od početka sukoba.
Kako Evropa može vršiti pritisak na Rusiju
Evropska unija bi mogla da ima alate i političku moć da odlučno odgovori, ali Uniji je potreban novi strateški okvir za postupanje s Rusijom. Pritom bi Brisel trebalo da sa jedn strane nastavi da igra na regulatornu kartu i da mnogo konkretnije razvija diverzifikaciju i razdvajanje energetskih tržišta. Zajedno sa Francuskom, nemačka vlada trebalo bi da pojača pritisak na Rusiju.
To znači pooštravanje regulacije gasovoda Severni tok 2 i na taj način podsticanje Gazproma da gas isporučuje do rusko-ukrajinske granice. Obustavljanje procesa certifikacije Severnog toka 2 od strane nemačke Savezne mrežne agencije sredinom novembra može se zato protumačiti kao jasan, iako zakasneo signal Kremlju da to što se kreće u smeru destabilizacije više neće ostati bez odgovora.
Brisel kao sredstvo pritiska nije iskoristio ni tzv. „Zeleni dogovor“ za postizanje ambicioznih evropskih klimatskih ciljeva. Klimatske promene stvaraju novu geopolitičku realnost koja će vremenom Rusiju koštati unosnih izvora prihoda, kao i njenih glavnih sredstava moći i uticaja.
Pokazati crvene linije
Paralelno, Berlin i Pariz bi trebalo da ožive Normandijski format, pregovaračku platformu koja okuplja šefove država i vlada Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske. Rusko odbijanje da učestvuje u tome je pritom znakovito.
Dok pokušava da suprotstavi ruskoj agresiji, EU takođe mora da obezbedi da ukrajinska vlada dobije podršku koja joj je neophodna kako bi ostala na svom putu. Ako bude prepuštena sama sebi, postoji velika opasnost da bi ta zemlja ponovno mogla da postane žrtva politički aktivnih oligarha poput Viktora Medvedčuka ili bivšeg predsednika Petra Porošenka, dakle onima koji Rusima otvaraju vrata u vreme kada je jedinstveni front od ključnog značaja.
Nova nemačka vlada trebalo bi da iskoristiti svoje kanale komunikacije sa Moskvom kako bi jasno saopštila gde su crvene linije i kakve su posledice agresivnog delovanja. A ako kombinovana diplomatska i ekonomska moć EU, u saradnji sa Sjedinjenim Državama i Britanijom, nije dovoljna da odvrati Rusiju od njenog sadašnjeg kursa, onda se Evropa se suočava s dugom, hladnom zimom.
Oliver Rolofs je stručnjak za bezbednost, dugi niz godina bio je zadužen za komunikacije na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, gde je postavio program za energetsku bezbednost.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.