Student koji je lovio naciste u Zapadnoj Nemačkoj

Dve godine posle rata Rajnhard Štreker okrenuo je leđa Nemačkoj i otišao u Pariz. Bio je odlučan da više nikada ne kroči na nemačko tlo. Ipak, na izričitu želju roditelja, vratio se 1954. I doživeo šok. Mnogo sudija koji su do 1945. bili na funkcijama u nacionalsocijalističkoj državi donosilo je presude i na sudovima u Zapadnoj Nemačkoj.

„Ako ću da ostanem u Nemačkoj, onda ova zemlja mora da se promeni. Smatrao sam da je idiotski izgrađivati demokratiju s nekadašnjim zločincima. Morao sam nešto da učinim protiv toga“, kaže Štreker u razgovoru za DW.

Posle pobede nad Hitlerom, zapadne sile zajedno sa Sovjetskim savezom, programom denacifikacije htele su da Nemačku očiste od nacista. Oko 200.000 nacionalsocijalističkih aktivista za koje se sumnjalo da su upleteni u zločine i koji su važili kao opasni, uklonjeni su iz društvenog života i internirani u logore.

Nedostatak sudija

Izraz te čvrste volje da se odgovorni oštro kazne bili su i Nirnberški procesi – sudski postupci protiv glavnih ratnih zločinaca (20.11.1945. - 1.10.1946.) koji su okončani sa 12 smrtnih kazni.

„Ispočetka rigorozna politika denacifikacije, saveznike je dovela u velike neprilike. U vreme velikih reka izbeglica, uglavnom sa bivših nemačkih područja na istoku, kao i crnog tržišta, kriminal je uzeo maha. Sudija jednostavno nije bilo dovoljno“, piše Mark fon Migel u knjizi „Sumnjive karijere“.

Zbog nedostatka kadra, stalno su ublažavani propisi kojima je bilo određeno ko sme da radi u pravosuđu. Kritičari su uskoro govorili o „ponovnoj nacifikaciji“ pravosuđa u zapadnim zonama Nemačke.

„Do početka šezdesetih u pravosuđu Zapadne Nemačke i dalje je bilo oko 1.100 do 1.200 nacističkih sudija i državnih tužilaca“, procenjuje Klaus-Detlef Godau-Šitke u studiji „Vrhovni sud – pravosuđe u Nemačkoj“. Mnogi od njih su na prekim sudovima nešto pre toga u okupiranim zemljama izricali smrtne presude. Recimo u Poljskoj i Danskoj.

Pravnici u Zapadnoj Nemačkoj su pokušaj pobedničkih sila da se konsekventno obračunaju s nacistima diskreditovali kao „specijalno pravo samo za Nemce“, kako bi se „osvetili političkim protivnicima“.

I raspoloženje kod stanovništva Zapadne Nemačke se promenilo. „Prvobitno visok stepen prihvatanja Nirnberških procesa u međuvremenu se pretvorio u generalnu averziju prema savezničkim naporima da se odgovorni kazne, pogotovu prema procesima koji su usledili“, piše Fon Migel.

Adenauer nije bio nacista, ali...

„To što nisam postao nacista, zahvaljujem svojim roditeljima, jer su oni bili striktno protiv nacista. Moj otac je u Berlinu spadao u osnivače Ispovedne crkve (opozicija unutar protestantske crkve koja se 1934. usprotivila infiltriranju nacističke ideologije, prim. red). Majka i otac su nama deci jasno govorili da nema šta da se traži s nacistima“, rekao je Štreker, rođen 1930. u Berlinu u jednoj porodici pravnika.

U jesen 1954. kada se doselio u Zapadni Berlin, Štreker je imao 24 godine. Maturirao je i na Slobodnom univerzitetu započeo studije indogermanskih jezika. Ali, njegovu celokupnu pažnju zaokuplja nešto drugo: u mladoj državi počinje da otkriva naciste u pravosuđu i medicini.

Podsticaj za to je između ostalog stigao iz Istočnog Berlina. Od sredine pedesetih propaganda DDR-a je u okviru kampanje „Sudije krvavih ruku“ širila informacije o ratnim zločincima koji su posle 1949. nastavili svoje karijere u Zapadnoj Nemačkoj.

„Bio sam žestoko odlučan da uradim nešto protiv onoga što se etabliralo pod Konradom Adenauerom u Bonu. Nisam hteo da imam bilo šta s tim što je ponovo počelo u Nemačkoj. Nacisti koje sam mrzeo – svi su ponovo bili u državnoj službi“, naglašava danas sedokosi penzioner.

„Adenauer nikada nije bio nacista, ali se od 1945. intenzivno upuštao sa njima. On je hteo da spreči procese protiv nacističkih zločinaca pred nemačkim sudovima“, objašnjava Štreker.

Potraga za dokazima

Štreker i njegovi saborci sa univerziteta počeli su mučnu potragu za dokazima. Sakupljali su dokumenta i proveravali identitete.

„Bio je to ubistven posao, a nismo sebi smeli da dozvolimo nijednu grešku. Ja sam došao do kopija optužnica i smrtnih presuda“, kaže Štreker. Podrška projektu stiže od Socijalističkog nemačkog studentskog saveza (SDS).

Bez obzira na prigovore da je postao instrument komunističke propagande, Štreker je sklapao lične kontakte sa Istočnim Berlinom. Nakon što su arhivi u Zapadnoj Nemačkoj odbili da mu dozvole pristup dokumentima, obratio se za pomoć službama DDR-a. Od kraja 1958. koristio je istočnonemačke arhive gde je pregledao i kopirao 3.000 dokumenata.

Jedan mali deo tih dokumenata Štreker i njegovi drugovi su pokazali već u proleće 1959. u Frankfurtu na Majni. Ali, prekretnica se desila u novembru te godine, u Karlsrueu, sedištu Ustavnog suda i Vrhovnog suda Nemačke.

Velika izložba „Nekažnjeno nacističko pravosuđe i nacistička medicina“, koja je prikazala više od 100 nekadašnjih nacista, tada još uvek aktivinih u Saveznoj Republici Nemačkoj – bila je prava senzacija. A zahvaljujući medijima, ta tema više nije mogla bude tabu, da se prećutkuje.

Štrekerova izložba je prikazana u celoj Zapadnoj Nemačkoj, ali i u Velikoj Britaniji i Holandiji.

Početkom šezdesetih ih student Štreker ide korak dalje i podnosi tužbu protiv 43-jice bivših nacista u pravosuđu.

U potrazi za dokumentima odnosno dokazima protiv nacista, Štreker nije prezao ni od saradnje sa komunističkim službama u Poljskoj i Čehoslovačkoj. Tog angažovanog lovca na naciste s nepoverenjem su gledali na obe strane, i na Istoku i na Zapadu.

„Za Bon sam bio komunista, a za Istočni Berlin agent CIA“, priča Štreker smeškajući se.

Pomoć iz Velike Britanije

Hrabri student nije dozvolio da ga ućutkaju. „Adenauer je više puta izjavljivao da bi posle 8. maja 1960. trebalo sve da se oprosti i zaboravi – uključujući i ubistva – te da on teži opštoj amnestiji. Ja nisam mogao ni da zamislim da ti zločinci ostanu u državnoj službi. Morao sam da se borim“, kaže Štreker.

Podršku je dobio i iz Londona: Nakon jedne posete Donjem domu britanskog parlamenta, gde je poslanicima svih stranka omogućio uvid u dokumenta koje je prikupio, britanski ministar spoljnih poslova Selvin Lojd leti za Bon kako bi Adenaueru očitao bukvicu.

„Adenauer je morao da odustane od ideje zastarevanja nacističkih zločina. To je bio moj najveći uspeh. Izložba je postigla svoj cilj“, kaže Štreker. 

Međutim, Bundestag je tek 1979. konačno ukinuo zakon o zastarevanju ubistva i genocida.

Mada nijedan sudija u Zapadnoj Nemačkoj nije bio osuđen za ono što je činio u službi „Trećem rajhu“, Štreker smatra da njegova misija nije bila uzaludna.

„Zahvaljujući i mom radu, Nemci su konačno shvatili da je doba nacizma bilo zločinačko doba – iako su im za to bile potrebne decenije. Jer,1945. sam s takvim mišljenjem bio sasvim sam“, kaže Štreker.

Iz serije reportaža „Krivica bez kazne“, projekta DW redakcije na poljskom jeziku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android