Aleksandar Vučić je u sredu napravio rokadu sa Donaldom Trampom. Naime, nemačka kancelarka Angela Merkel taj dan nije otputovala na zakazani susret sa američkim predsednikom. Pošto je američku Istočnu obalu napala snežna oluja, let je otkazan i kancelarka se setila Vučića. Osetivši se važnijim od Trampa, Vučić je pohrlio za Berlin.
Budući da novinari nisu mogli postavljati pitanja ni pre ni posle radne večere, u javnost je sa ovog susreta dospela kontrolisana slika sa kontrolisanim tonom. Parlamentarni izbori su u Nemačkoj u septembru, a predsednički u Srbiji u aprilu. Ništa se ne prepušta slučaju i nepristojno radoznalim medijima.
Nemačka kancelarka domaćinski je pohvalila Vučića za ono što je njoj najvažnije na njenim izborima – da u zemlju ne stigne prevelik broj izbeglica, kako joj desničarska „Alternativa za Nemačku“ ne bi uzela još više glasova. Otud potreba da se istakne pozitivna uloga Srbije u izbegličkoj krizi. Neizrečena, ali podrazumevana poruka nemačkoj javnosti jeste: U dogovoru sa zemljama Balkanske rute stvar je pod kontrolom.
Upravo su izbeglička kriza i humanitarni rezon nemačke kancelarke, koja je svojevremeno izbacila krilaticu „Wir schaffen das“ – uspećemo da zbrinemo i integrišemo milion bliskoistočnih izbeglica, bili okidači za okupljanje tvrde i ksenofobne desnice u Nemačkoj.
Aleksandar Vučić ne bi bio to što jeste, da susret sa kancelarkom nije prepričao na epsko-lirski način. Onako kako vole njegovi glasači. Sve je tu: politička stabilnost u teškom okruženju, ekonomska stabilnost, nemačke investicije.
Pošto je u agencijsko pero svog javnog biltena izrecitovao već mnogo puta izrečene fraze kada je reč o Nemačkoj, onda je Aleksandar Vučić izneo nešto što je zaista vredno pažnje. Ne zbog toga šta je rekao, već kako je to uradio. Nemci imaju poslovicu da ton čini muziku. Drukčije rečeno, kakvu intonaciju zauzmeš, takvu ćeš pesmu otpevati.
Vučićeva intonacija u Berlinu beše intimističko-servilna: on je srpskim medijima posle susreta rekao da mu je kancelarka „tačno rekla šta da kaže (evropskom komesaru za proširenje) Johanesu Hanu“. A onda je dodao: „Rekao sam – ne brini, preneću“.
Ovo simuliranje velikog ličnog prijateljstva spada u klasične inscenacije epohe medija i sveprisutne elektronske mreže. Ukoliko analiziramo tu sliku, onda vidimo najmoćniju evropsku figuru, Angelu Merkel, koja svom balkanskom fanu namenjuje poverljivu ulogu kurira – on će u Sarajevo odneti ličnu poruku briselskom komesaru za proširenje.
Takva autostilizacija Aleksandra Vučića ima starogrčku mitološku matricu. Aca je Hermes, bog pismonoša, koji oglašava zemlji i nebu odluke vrhovnog boga, gromovnika Zevsa. S tim što srpski Hermes nije hteo da kaže šta Hanu prenosi u ime nemačke Gromovnice.
Premijer sa ambicijom državnog predsednika nije propustio da kaže kako mu je ogromna čast to što je nemačka kancelarka s njim razgovarala više od dva časa, mimo protokola. Time ističe da je on lično u posebnoj milosti berlinske politelite. I ta poruka je za domaću, srpsku upotrebu. Premijer je izgradio takav odnos sa Berlinom, da bi svako drugi na predsedničkom mestu mogao taj odnos samo da pokvari.
Zloupotreba premijerskog posla u predizbornoj kampanji nije ništa novo. Nemački analitičari inače u takvim prilikama govore o „kancelarskom bonusu“, dakle, o poenima koje neko ko je na funkciji, unapred ima, jer je bliži moći i medijima. S tim što u Nemačkoj ne postoji mogućnost da nemačka kancelarka u većini televizija bude 6 do 30 puta prisutnija od protivkandidata. Dakle, Aleksandar Vučić, pored „kancelarskog bonusa“, ima i domaći, naprednjački bezobrazluk koji se kapilarno proširio medijskim krajolikom Srbije.
Nije briga državnika Vučića što nijedan ozbiljan nemački medij nije uočio važnost njegove posete. Nemačke novinare jedino je interesovalo hoće li kancelarka reagovati na verbalne izgrede iz Turske. Znači, Vučić u Nemačkoj nije uspeo da se izbori ni za medijsku fusnotu. Ali je zato u Srbiji postao intimus i Hermes Angele Merkel. Sve teče po planu.
A u Sarajevo Vučić ide uprkos Dačićevim strahovanjima da bi se mogle ponoviti scene iz Potočara. Tako njih dvojica odlično igraju igru „dobar pandur, loš pandur“. Ministar spoljnih poslova zabrinut. A premijer neustrašiv, kakav jeste, hrabro odlazi u grad koji je za svojih paljanskih godina gledao sa brda.
Da hermesovski preda Hanu poruku iz Berlina.
Sa mitskim slikama trebalo bi postupati oprezno. Premijer sa predsedničkim ambicijama morao bi da se zamisli nad činjenicom da Hermes nije samo Zevsov glasnik i bog putnika, trgovaca, pastira. Već i zaštitnik magije i lopova.