Seća li se neko poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji? Ne rezultata – oni nisu bili iznenađenje – već načina njihovog raspisivanja?
Hajde da se prisetimo kako Aca kuva žabu.
Oktobra 2015. Aleksandar Vučić je rekao da je odlučio da ne ide na nove izbore. U decembru iste godine kaže da ih ne bi trebalo biti. Početkom januara 2016, Vučić objavljuje svim Srbima da bi voleo da ih izbegne. Mislim, izbore, ne Srbe. A 17. januara slavodobitno kaže – idemo na izbore! Ali ne i kada. To će ljudi saznati tek 44 dana kasnije. Time je dramaturški držana tenzija, ali je bitno skraćena predizborna kampanja. Dok se drugi snađu – najjači pobedi.
Potpuno ista slika sada, godinu dana kasnije. Aleksandar Vučić je aprila 2016. na parlamentarnim izborima stekao pravo na četvorogodišnji premijerski mandat. Položio je i premijersku zakletvu. Ali su mu se približili predsednički izbori. U svojoj kolekcionarskoj strasti, Vučić je odjednom shvatio da mu u zbirci nedostaje titula predsednika države. „Kad mogu Vladimir, Tajip i Milo, može i Aca“, sine premijeru. Tako je opet počela igra „hoću kakim – neću kakim“, koja se završila na isti način kao i 2016. Samo što je Aleksandar Vučić tada želeo da postane premijer, što je bio i do tada, a sada želi da postane petogodišnji predsednik umesto predsednika.
Nakon što je imobilisao Tomislava Nikolića i opet skratio predizbornu kampanju, osiguravši glavnu ulogu u svim informativnim sapunicama javno-privatnog medijskog kompleksa, on će iz predizborne tuče verovatno izaći kao pobednik. Ne zato što ostali nisu kvalitetni borci, već zato što je Vučić svojim permanentnim podizanjem temperature Srbije na nivo predizborne groznice biračko telo već više puta od 2012. skuvao kao žabu. Ljudi su ga unapred izabrali, a da to nisu ni znali.
Time bi premijerov osnovni predsednički cilj bio ostvaren – ekstenzija političkog roka upotrebe sve do 2022. Za neke građane to je pretnja, a za druge razlog za još jedno spontano-organizovano slavlje u stilu „srećni smo što postojiš“.
Na dan obelodanjivanja datuma izbora Aleksandar Vučić nije mogao da sačeka protokolarni red, pa je sam objavio nezvanični datum – drugi april. Za dlaku je izbegao prvoaprilski dan koji bi više odgovarao njegovoj pomalo komičnoj sklonosti proizvođenju dramskih efekata i svađi sa senkama odsutnih neimenovanih protivnika.
Međutim, u datiranju drugog kruga izbora, koji je u svim mogućim svetovima, najstrašnija stvar koja bi se mogla desiti Aleksandru Vučiću, aktuelni premijer i aktuelni predsednik u pokušaju, pokazao je osionost koja ga je krasila od rane mladosti.
Ako ga Srbi ne izaberu apsolutnom većinom u prvom krugu, kako dolikuje, sledi drugi krug kao kazna: Biraće za Uskrs, planetarni hrišćanski praznik. Neko ko tvrdi da je ponosan na svoju nacionalnu tradiciju, neko ko je proistekao iz radikalsko-serbstvujuščeg šinjela, preti svim hrišćanima Srbije da će, ne budu li pametni, za Vaskrs ići na biralište umesto u crkvu.
Nisam primetio da se najedio nijedan paroh, a kamo li patrijarh. A radi se o elementarnom nepoštovanju osećanja vernika. Acin izbor za predsednika u drugom krugu, a ne Isusov trijumf nad smrću, mogli bi biti uskršnja vest.
Dakle, i crkvenoj hijerarhiji ostaje samo da ćutanjem blagoslovi prvi krug, da ne bi došlo do uplitanja Đavla u liku Saše Jankovića, ili nekog drugog protivnika svetle budućnosti, koji bi, ako dobije dovoljno glasova, mogao da oskrnavi premijerovu plemenitu nameru i izazove vaskršnje izbore.
Zamišljam čoveka koji ulazi na glasačko mesto i kaže: „Hristos vaskrse“. A komisija mu horski odgovori: „Vaistinu vaskrse!“
Ipak, voleo bih da se neki ozbiljan pravoslavni teolog pozabavi pitanjem čija duša će zbog toga na roštilj.