Srbija živi u hiperrealnosti

DW: Vi ste direktor redakcije časopisa „Novi plamen“. Pre gotovo 100 godina polumesečnik „Plamen“ uređivali su Miroslav Krleža i Avgust Cesarec. Uz ime „Novi Plamen“, da li ima još sličnosti između ta dva glasila?

Ivica Mladenović: „Novi plamen“ dve godine postoji kao onlajn-časopis. Pre toga je od 2007. godine izlazio u štampanoj formi. Osim što smo na raspolaganju imali sve manje novca za golo preživljavanje – a kao što znate, projekat ovakvog tipa ne može biti tržišno održiv – procenili smo i da nam internet može pomoći da dođemo do šireg kruga čitalaca. Uspeli smo, jer je „Novi plamen“ postao jedan od najčitanijih levičarskih magazina na našim prostorima. To je prvi levičarski časopis regionalnog karaktera koji se pojavio od raspada Jugoslavije. Jedino mi imamo redakciju koju čine ljudi iz svih delova bivše države i relativno veliku čitanost. Otvoreno jugoslavenski karakter i kritička usmerenost prema nacionalizmu, liberalizmu i regresivnim tendencijama, kapitalizmu generalno, predstavlja ključnu vertikalu sa starim „Plamenom“. Krležin i Cesarecov „Plamen“ naglasak je stavljao na kulturno-umetnička pitanja, što mi ne zapostavljamo, ali se više bavimo idejno-političkim temama.

U tekstu „Šta znači ’prosečna zarada’ ako je većina nema?“, objavljenom na sajtu „Peščanik“, navedeno je da je 80 odsto stanovništva Srbije 2016. imalo prihode manje od onoga sto se u Srbiji predstavlja kao prosečna zarada. Da li je zloupotreba statistike deo onoga što nazivate Potemkinovim selima u našoj zemlji?

Manipulacijom preko statistike nam se predstavlja suluda ideja da je danas nezaposlenost niža nego u vreme socijalističke Jugoslavije. Maja Krek je u tom tekstu dekonstruisala ideju o prosečnoj zaradi kao relevantnom pokazatelju društvenog standarda u Srbiji. Zloupotreba statistike samo je deo problema koji sam nazvao Potemkinova sela. Bodrijar je taj istorijski period označio kao period simulakruma. Simulakrum dovodi do toga da se izgubi granica između istine i privida, između medijske slike i realnosti, tako da mi danas živimo neki oblik hiperrealnosti. Simulakrum je karakteristika ne samo našeg, nego i drugih tzv. modernih društava. Ali, čini mi se da su najnegativnije tendencije globalnog kapitalizma kod nas najplastičnije izražene. Ova vlast je tu hiperrealnost dovela do vrhunca, iako je ona bila dominantna u vreme Miloševića, a i nakon 5. oktobra. Ključno pitanje jeste koliko će dugo narod prihvatati ulogu lobotomirane mase koju mu vladajuće klase nameću. Istorijsko iskustvo nas uči da to može potrajati jako dugo, ali i da može biti burno, kada se digne „kuka i motika“.

- pročitajte još: 
- Kandidati za jednokratnu upotrebu
- Beograd na vodi: Taknuto-maknuto?

U prikazu Piketijeve knjige „Kapital u 21. veku“, naveli ste da on Srbiju pominje samo u jednoj fusnoti, ali i da se u toj knjizi može naći mnogo toga primenjivog na današnju Srbiju. Šta je to?

Jedna od Piketijevih teza je da, nakon propasti sovjetskog projekta i države socijalnog staranja na Zapadu, socijalna nejednakost polako dostiže nivo iz perioda koji je prethodio Prvom svetskom ratu. Pod pretnjom sovjetskog komunizma i vlastitih, dobro organizovanih sindikata, kapitalisti su na Zapadu, naročito nakon Drugog svetskog rata, morali da prave ustupke radnim slojevima i da sa njima dele veliki deo ostvarenog profita. Danas, kada je ta opasnost nestala, a poslednji ostaci socijalne države su pod pretnjom nestanka, prisustvujemo procesu povratka na nivo nejednakosti iz kapitalizma 19. veka. Tendencija ekstremnih socijalnih raslojavanja je i kod nas prisutna od razbijanja jugoslovenskog socijalizma, s tim što je ona na našim prostorima, kao i sve kapitalističke tendencije, još divljačkija i besprizornija, jer su na Zapadu, iako oslabljeni, sindikati nezavisniji i bolje organizovani nego kod nas, tako da imaju neuporedivo jaču ucenjivačku moć.

Povodom predstojećih beogradskih izbora rekli ste da bi, ako ne bude fer uslova, opozicija trebalo da odustane od njih. Šta se time postiže?

Logika liberalno-demokratskog principa je jednostavna: ukoliko prihvatiš da budeš deo političke igre, moraš da priznaš njen rezultat i da čestitaš pobedniku. Jasno je da, ukoliko opozicija misli da ne postoje minimalni uslovi za njihovo održavanje, ne bi trebalo da na njima učestvuje i tako daje legitimitet vlasti. Ali, tu postoji jedan dublji, strukturni problem. Opozicija ne shvata da u liberalnoj demokratiji, odnosno plutokratiji, nikada neće postojati istinski fer izborni uslovi. Moć novca i isprepletanost politike i novca je u takvim sistemima ključ političkog i ekonomskog uspeha. Osim u istorijski turbulentnim epohama kada i izbori, pored pritiska odozdo, mogu igrati važnu ulogu u procesu korenitih promena.

Kažete da se opozicija i pozicija u Srbiji danas ne razlikuju, da je u okviru nekadašnjeg jednopartijskog sistema bilo više razlika nego danas u višestranačkom sistemu.

Čitao sam debate sa partijskih sastanaka SKJ krajem 1960-ih. i početkom 1970-ih. Prvo što uočite, jeste da su diskusije među komunistima bile neuporedivo inteligentnije od ovih među današnjom liberalnom i nacionalističkom političkom elitom. Uporedite Koču Popovića, Latinku Perović, Marka Nikezića, Petra Stambolića, sa Dačićem, Vučićem, Tomom, Palmom, Veljom, ili bilo kojim drugim partijskim kadrom i sve će vam biti jasno. Nekada smo imali monopartijsko, a danas imamo monoideološko stanje. Razlike između pozicije i opozicije su samo u nijansama, pre svega na identitetskom planu. Taj plan jeste važan, ali činjenica je da je ekonomija baza, a sve ostalo nadgradnja. Nijedna relevantna politička opcija u Srbiji ne nudi humaniju i održiviju alternativu ekonomskoj politici koja više od 20 godina razara društvo u Srbiji, i deprivira one najslabije.

- pročitajte još: 
- Naprednjački dramolet
- Poricanje realnosti – „istorijski sport srpstva“

Jedina nada za vas je pokret „Ne davimo Beograd“. Da li ima šanse da on preraste u nešto što će biti ozbiljna kontrateža vlastima? Koga bi sve taj pokret mogao da okupi ?

Jedina nada u bilo kakvu kvalitativnu promenu jeste da se narod organizuje i pobuni. Kad kažem narod, mislim na radne slojeve, a ne na etničku kategoriju ili na one koji žive od uloženog kapitala ili od služenja kapitalu, poput političara ili menadžera. Jedino je pritisak ugnjetenih slojeva sposoban da dovede do promena. Voleo bih kada bi postojala kredibilna partija levice koja bi bila sposobna da artikuliše narodno nezadovoljstvo i organizuje ga na terenu. Ali, pošto smo daleko od toga, verujem da treba podržati političke i društvene snage koje učestvuju u realnim društvenim borbama. To su u Beogradu pokret „Ne davimo Beograd“ i manje levičarske grupacije – SDU, M21, „Sedam zahteva“, itd. Nadam se da će oni, poput kolega iz Zagreba, zajednički nastupiti na lokalnim izborima u Beogradu, tim pre što sarađuju već dugo, pomažući ljudima koje banke i izvršitelji izbacuju iz stanova, obespravljenim radnicima, siromašnim penzionerima. Na gotovo istim osnovama formirana je koalicija „Zagreb je naš“, koja je postigla sjajan rezultat. Mislim da bi te grupacije mogle da predstavljaju nukleus drugačije političke i socijalne snage na nacionalnom nivou, koja bi okupila sve progresivne pojedince iz različitih građanskih i radničkih inicijativa širom Srbije. Iako ideološki sebe percipiram socijaldemokratom, smatram da bi adekvatna poruka strankama i pozicije i opozicije trebalo da bude ona Lenjinova: Idite tamo gde vam je i mesto – na đubrište istorije!

Ima li onda danas ozbiljne levice u Srbiji i u regionu? Gde je u tom smislu Srbija u odnosu na Francusku?

U Srbiji ima mnogo pojedinaca i grupa koji dele levičarske vrednosti. Ipak, levica u smislu ozbiljne političke organizacije ne postoji. Nije bolje ni u drugim državama bivše Jugoslavije, osim donekle u Sloveniji i Hrvatskoj. Situacija sa Francuskom je neuporediva. Tako postoji kontinuitet levičarskih političkih grupacija od kraja 19. veka. Na našim prostorima, sa padom socijalizma, levica je uništena. Poslednjih godina polako oživljava, ali najveći problem je što mora sve iz početka. Osim toga, uprkos nekim ad hok probojima, levica nije izašla iz krize ni na globalnom planu. Klasa koju ona predstavlja je atomizovana i politički oslabljena. Bez jačanja levice kao globalne snage ni naša levica ne može da postane hegemona politička snaga i da dobije podršku za svoj projekat poželjne vizije društva.

- pročitajte još: 
- „Nesretni saučesnici Vučićeve diktature“
- Oni bi kao na izbore, on im kao ne da

Glavni ste urednik srpskog izdanja Le Monde Diplomatique (LMD). Šta je osnovni cilj tog projekta?

LMD izlazi kao dodatak „Nedeljniku“. To je najčitaniji i možda najpoznatiji francuski časopis koji sarađuje s najuticajnijim svetskim progresivnim intelektualcima, istraživačima, sindikalnim i građanskim aktivistima. Osnovni cilj srpskog izdanja bio je da uđe u mejnstrim i da se ljudi, koji nemaju pristupa levičarskim portalima i publikacijama, upoznaju s najkvalitetnijim levičarskim analizama međunarodnih i naših lokalnih problema. Mislim da smo u tome uspeli.

Ivica Mladenović rođen je u Vranju, a diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorant je sociologije u Beogradu i političkih nauka u Parizu. Objavljivao je tekstove, između ostalog na sajtu „Peščanik“, i u listovima „Politika“ i „Republika“. Radi kao istraživač u Centru za sociološka i politička istraživanja u Parizu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android