Stari grad u Alepu je od 1986. godine deo svetske kulturne baštine, a 2006. godine se okitio naslovom „Glavni grad islamske kulture". Međutim, to je prošlost. Danas u Alepu ne vlada kultura, nego varvarizam. Sudbina sirijske metropole simbol je sramotne nemoći međunarodne zajednice da u najvećoj nevolji pomogne bespomoćnim ljudima. Oni su jednostavno ostavljeni na cedilu, a to je u potpunoj suprotnosti sa kulturom. Ono što se dešava u Alepu, sramota je za ceo svet.
Alepo se konstantno bombarduje. Kopnene trupe mu se približavaju. Čitave stambene četvrti potpuno su srušene. I niko ne žuri da pomogne ljudima. Niko ništa ne preduzima. Prema proceni Unicefa, samo u istočnom delu grada koji je pod kontrolom pobunjenika, u životnoj opasnosti se nalazi oko 100.000 dece. Tu decu niko ne štiti. Stambene četvrti, bolnice, čak i humanitarni konvoji, ne bivaju slučajno, već često ciljano bombardovani. Tu se očigledno dešavaju ratni zločin. Ostatak sveta to samo posmatra. A što je još gore, neke zemlje u tome čak i učestvuju.
Putin spada među najodgovornije
To se pre svega odnosi na Rusiju. Moskva aktivno podržava Bašara al-Asada u pokušaju da ponovo preuzme kontrolu nad celom zemljom. Alep pri tom ima značajnu simboličku i stratešku ulogu. Ruski predsednik Vladimir Putin u međuvremenu jasno spada među najodgovornije za patnju ljudi u Siriji. On iz geostrateških interesa podržava bezkrupuloznog i brutalnog diktatora čije su pristalice poklale daleko više ljudi nego teroristi tzv. „Islamske države".
Ali odgovornost snose i SAD. One ne preduzimaju neophodne korake ni protiv Bašara al-Asada, niti protiv IS. Ta bezvoljna politika, ne samo da je omogućila razorne ruske napade, već je i dovela do toga da zemlja postane bojno polje preko kojeg indirektne ratove, radi različlitih sopstvenih interesa, pored Rusije, vode i Iran, libanski Hezbolah, Saudijska Arabija i Turska.
Od svega profitiraju samo ekstremisti
Konflikt je sve kompleksniji i sve ga je teže rešiti. Na strani pobunjenika, ekstremističke snage su sve uticajnije. One se ne brinu o ljudskim pravima. U međuvremenu su u mnogim mestima one postali glavna snaga kada je reč o vojnoj odbrani od napada vladajućeg režima na civile.
Fatalna posledica toga jeste da ljudi u Alepu i drugim mestima zbog toga, skoro na prisilan način stiču utisak da njihova sudbina može biti bolja ako je u rukama snaga bliskih Al-Kaidi kao što je Džabhat Fatah aš-Šam, bivši Al-Nusra Front, nego ako su uz njih Ujedinjene nacije ili svetske sile kao što je SAD.
A Evropa? Evropa se i dalje neumorno zalaže za diplomatiju, primirje, humanitarne koridore i, u najboljem slučaju, mirovne pregovore koji su često, namerno ili ne, propadali. Alternativa za sve to zapravo ne postoji. Ubijanja u Alepu i celoj Siriji se nastavljaju. Mnogi će i dalje da pokušavaju da pobegnu – po mogućnosti u sigurnu Evropu. Ko u takvoj situaciji ne bi isto uradio?