Sofija Todorović za DW: „Pritisak je sve otvoreniji“

Proteklih nekoliko dana nevladine organizacije iz Srbije bile su aktivne po Nemačkoj. Prvo je u nedelju 1. septembra Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) dobila Ahensku mirovnu nagradu, a nakon toga je u sredu održana i tribina pod naslovom „Korektiv ili neprijatelj? Srpsko civilno društvo pod pritiskom“ u organizaciji Fondacije Hajnrih Bel bliske nemačkim Zelenima.

Na toj panel-raspravi, prisutni su kroz svedočenja aktera civilnih društava u Srbiji mogli da se uvere u istinitost naziva tribine: sve veće pritiske pod kojima deluju nevladine organizacije u Srbiji. Pritom se mogla čuti i kritika na račun toga što Zapad žmuri na oba oka kada su u pitanju pritisci na civilno društvo koje sad već manje-više otvoreno vrši vlast s predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu.

Na oba događaja, i u Ahenu i u Berlinu, u centru pažnje bila je gošća iz Beograda Sofija Todorović, direktorka Inicijative za mladih za ljudska prava. Svoja iskustva poslednjih dana, podelila je u razgovoru za DW.

Sve otvoreniji pritisak

DW: Proteklog vikenda Vas je pogranična policija na aerodromu u Beogradu zadržala nekoliko sati upravo na putu u Ahen gde ste u ime organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava primili Ahensku mirovnu nagradu. Koliko je u tome ironije?

Sofija Todorović: Pa najveća ironija je kada pojam mir i zadržavanje na granici stavimo u istu rečenicu. To je bio osmi put da sam zadržana na graničnom prelazu i ovog puta smo se odlučili da iziđemo u javnost s tim slučajem i svim prethodnim slučajevima i dogodilo se da smo samo 15 minuta nakon što smo objavili tu vest pušteni.

To dodatno baca u vodu objašnjenje koje su mi dali na početku zadržavanja da se radi o detaljnoj graničnoj kontroli. Dakle, nikakva kontrola nije bila provedena i ja sam puštena čim se pojavila neka vrsta pritiska javnosti.

Sve se to dogodilo u nedelji u kojoj smo zabeležili zadržavanje Severine Vučković na granici i nedelji kada je predsednik Vučić u vezi kontrola izneo netačne podatke u javnost.

Da li delite percepciju sve više posmatrača, kako u Srbiji tako i van nje, da se, nakon što je Vučić Zapadu obećao litijum, sada ta ista vlast oseća još opuštenije kada je u pitanju odnos prema opoziciji i nevladinim organizacijama, tj. da će taj odnos sada biti još gori?

Ja ne bih rekla da je to zbog litijuma, ali čitava ta priča oko litijuma igra važnu ulogu u političkom kontekstu Srbije. Mislim da je ta vrsta ponašanja, koja je sve represivnija, posebno prema onima koji govore o kršenjima ljudskih prava, nepravdama, nedemokratskim postupcima, sve snažnija i sve učestalija. Mislim da to ne možemo da istrgnemo iz konteksta izbora iz decembra i rezolucije Evropskog parlamenta i sve većeg obraćanja pažnje na ono što Srbija radi, a što ne bi trebalo da radi, posebno ako se uzme u obzir da se radi o zemlji koja je na putu da postane članica Evropske unije.

Mislite li da su vlastima u Beogradu „porasla krila“ nakon dila s litijumom i da se sada ponašaju još represivnije, bez straha od sankcija Zapada?

Ne znam na osnovu čega bi im porasla krila. Što se tiče posete Olafa Šolca, svakako da to vlastima u Beogradu šalje poruke da su na pravom putu i to ne samo zbog same posete, nego i zbog izostanka bilo kakve kritike na antinemačku kampanju koja je bila noseći stub kampanje protiv rezolucije o Srebrenici.

Mi smo imali prilike da čujemo strašno ružne reči o Nemačkoj i ljudima koji predstavljaju Nemačku i o njihovim navodnim zlim namerama prema Srbiji. Mislim da je to ono što im daje krila, da im pokazuje da mogu da rade sve, bez da se neko od važnijih evropskih zvaničnika na to osvrne oštrijim tonom. Mislim da je to ono što je problematično.

Vlasti su vam ove godine praktično zabranile održavanje festivala „Mirdita! Dobar dan!“Treba li i taj potez gledati u smislu zaoštravanja odnosa prema opoziciji i svemu što nije u skladu sa zvaničnom linijom?

Mislim da to nije samo zaoštravanje odnosa prema svemu što nije u skladu s narativom vlasti, nego samovoljno postupanje koje ćemo verovatno sve češće susretati. A to je da oni svojim načinom posmatranja mira i civilnog društva i načina na koji društvo dezinformišu o našoj pravoj ulozi, zapravo žele da odvrate pažnju društva s pravih problema.

Tako je u isto vreme kada je trebalo da se odvija naš festival, paralelno počela da se pokreće priča oko eksploatacije litijuma. Pa su onda vlasti govorile o tome kako mi promovišemo terorizam i kako festival ugrožava pripadnike srpske zajednice na Kosovu, što je apsolutna neistina – sve kako bi odvratile od priče o litijumu. Zapravo nam je pokazano da u toj zameni teza više neće biti crvenih linija za vlast.

Priznanje spolja kao podsticaj mladima

Da se vratimo na Ahensku mirovnu nagradu. Koliko Vam ona znači za Vaš dalji rad?

Znači nam mnogo, pogotovo kad vidimo da postoje grupe koje cene ono što radimo. A posebno pomaže onima koji se bore za ljudska prava u Srbiji, jer mi često radimo u vrlo neprijateljskom okruženju.

To nam je signal da ovo što radimo, uprkos preprekama s kojima se susrećemo, nije uzaludno. Pogotovo za mlade u Srbiji koji vide da ono što inicijative poput naše imaju težinu i da su prepoznate, bez obzira na to što smo izloženi negativnim kampanjama.

Vi ste nagradu dobile zajedno s nemačkom organizacijom „Bake protiv nacista (Omas gegen rechts) koja se bori proti jačanja ekstremne desnice u Nemačkoj, ali i u Evropi. Kakva je po Vašem mišljenju situacija s jačanjem desnice u Srbiji i na Balkanu?

Pa baš dok smo bili u Ahenu na ceremoniji dodele nagrade (1.9.) na izborima na istoku Nemačke AfD je dobila i više glasova od očekivanog. Takvih trendova nije pošteđena ni Srbija. Ali, ono što je razlika jeste to da mi nismo nikada imali ni pravi raskid s nacionalističkom politikom i to je dovelo do toga da 2012. na izborima pobedi Srpska napredna stranka koja je, iako je u prvi plan gurala to evropsko opredeljenje, ipak imala ljude koji su bili nosioci politike u devedesetima.

Tako da ja nisam sigurna da li smo mi uopšte imali neki diskontinuitet, pa da sada možemo da govorimo o drastičnom rastu. Ali, vidimo te nacionalističke stavove, posebno kod mladih kod kojih beležimo sve tvrđe stavove, npr. u odnosima prema Kosovu.