Snažan signal protiv seksualnog nasilja
10. decembar 2018.Nobelova nagrada za mir za dvoje ljudi koji su na izvanredan način zalažu protiv seksualnog nasilja kao (ratnog) oružja je snažan i dobar signal. Nagrada ginekologu iz Konga Denisu Mukvegeu i jezidskoj aktivistkinji Nadiji Murad pomalo predstavlja obeštećenje za iritaciju koja je ostala nakon dodele Nobelove nagrade onomad tek izabranom američkom predsedniku Baraku Obami. Ili Evropskoj uniji pre šest godina, što se s obzirom na današnje drame u Sredozemnom moru čini prosto neverojvtnim.
Ljudi, koji se vrlo konkretno angažuju za druge ljude, takvi dobitnici nagrade su dobar znak u vremenu u kojem se skoro svaki dan ima osećaj: Da, istina je čovek je čoveku vuk.
Mukvege i Murad su to iskusili na sopstvenoj koži: Murad je teroristička organizacija Islamska država u Iraku držala kao seksualnu robinju i stalno silovala. Ipak ona nije ostala u ulozi žrtve, već je podigla svoj glas protiv sistematskog silovanja. To je u zemlji poput Iraka koja je godinama obeležena ratom i nasiljem - više nego hrabro.
Mukvage potiče iz nemirne provincije Sud-Kivu na istoku Demokratske republike Kongo i vidio je kako se silovanje koristi kao vojna strategija. U svom rodnom gradu Bukava on je 1999. osnovao bolnicu u kojoj je sa svojim timom operisao i negovao silovane i obrezane žene. Onaj ko je jednom razgovarao sa ženama u Bukavu i gledao ih u oči zna kako silovanje funckioniše kao oružje u ratu: Žrtve su obeležene za ceo život, u najgorem slučaju su slomljene - fizički i emocionalno. Zato su doktora Mukvegea s poštovanjem zvali „Čovek koji popravlja (slomljene) žene".
Retke su žene kao Nadija Murad, koje imaju snage da same promene svoju situaciju. Utoliko je važnije i to što u Mukvegeovoj bolnici pokušavaju da ženama vrate i njihovo dostojanstvo. Ali, to je teško u društvu koje čak stigmatizuje žrtve silovanja.
Koliko je seksualno nasilje povezano sa povredom dostojanstva o tome svet diskutuje posljednjih godinu dana. Tome je doprinela debata #MeToo a možda i ovogodšinje otkazivanje nagrade za književnost zbog optužbi za seksualno uznemiravanje u krugovima žirija.
Ipak, ostaje još mnogo toga da se uradi: američki predsednik još uvek se usuđuje da javno ismejava jednu moguću žrtvu seksualnog nasilja. Još uvek ima ogromnih reklame na kojima je fudbalska zvezda Ronaldo u donjem vešu iako posotji sumnja da je izvršio silovanje. A u Kongu se kao zvanični kandidat na izborima pojavio muškarac koji je osuđen za silovanje beba. Sve to u najboljem slučaju govori o nedostatku senzibilnosti i pokazuje: Nobelova nagrada za mir Mukvegeu i Muradu kao priznanje za njihov angažman protiv seksualnog nasilja može biti samo početak!
Vlada u Kongu je inače čestitala Denisu Mukvegeu. A s obzirom na njegovu nagradu trebalo bi da propadne u zemlju od stida. Jer nagrada ističe koliko su vlada i predsednik Kabila, kao i njegov otac - poslednjih decenija zapostavili istok zemlje: Od početka 90-tih tamo naoružane grupe terorizuju civilno stanovništvo i nekažnjeno siluju žene, devojke, ponekad i muškarce. A šta vlada radi protiv toga? Ništa.