Simbol vere ili identiteta?
1. jun 2018.
Grad Pasau je prepun krstova i raspeća. Oni se nalaze na tornjevima brojnih crkava, ali i u izlozima antikvarnica, na starim muralima, uz brojne svece i svetice, na gradskim zgradama gde su se neki davni graditelji zahvaljivali Bogu na milosti i molili ga da zaštiti tu kuću i ukućane.
U tom bavarskom „gradu na tri reke“ – Dunavu, Inu i Icu – na samoj granici sa Austrijom, čak 76 odsto stanovnika izjašnjava kao katolici, što je najveći procenat u čitavoj Nemačkoj. Tamo nije teško niti ljude koji pozdravljaju odluku novog predsednika vlade Bavarske Markusa Zedera da se u svim policijskim stanicama, sudovima, poreskim kancelarijama i drugim javnim institucijama od ovog 1. juna treba okači simbol hrišćanstva - raspeće.
„Ne smeta mi to, mislim da je (Zeder) u pravu. Hrišćanstvo je obeležilo stvaranje naše države i verovatno da bi i danas trebalo na to podsećati“, kaže nam dvadesetogodišnji Denis.
Povratak crkve u državne poslove?
Iako je tokom istorije bilo razlika između pokrajina, u Nemačka je odavno na snazi načelo podele svetovne od crkvene vlasti. Primera radi, nešto dalje na severu, u tradicionalno katoličkom Kelnu, tokom vladavine cara Vilhelma II, stvoreno je pravo malo arhitektonsko čudo: u 19. veku tamo je podignuta zgrada suda. U tom sudu, u gradu poznatom pre svega po njegovoj ogromnoj katedrali – nigde se ne može videti nijedno raspeće. Pa čak se ni sa jedno prozora suda ne može videti ni ta katedrala, iako je ona od suda udaljena samo nekoliko blokova.
Međutim, nije sasvim tačna ni tvrdnja da u današnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj vlada potpuna podela između države i crkve. Crkva je jasno i nedvosmisleno podređena svetovnoj vlasti: viši crkveni zvaničnici moraju da polože zakletvu i pred državnim službenicima – o tome da će poštovati zakone pokrajine odnosno Nemačke. Ipak, premijer Bavarske, političar Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Zeber ne vidi nikakav problem u povratku verskih simbola u državne institucije. On smatra da je raspeće simbol Bavarske.
S njime se laže i jedna 44-godišnja stanovnica Pasaua: „Ne razumem zašto se vodi tolika rasprava. Hrišćanstvo je deo naše kulture. Zašto ne bismo bili ponosni na našu veru?“
„Pustite naše raspeće na miru!“
Pritom je jedan od najvećih protivnika odluke pokrajinske vlade bila – Katolička crkva i čitav niz njenih sveštenika u Bavarskoj. Hans Bauernfajnd je dekan pastorskog ureda katedrale Svetog Stefana u Pasauu i objašnjava nam zašto je Crkva protiv: raspeće nije samo komad drveta, to je simbol koji vernike podseća na patnje i muku Isusa Hrista čija je smrt na krstu i uskrsnuće značio i izbavljenje. „Raspeće ima svoju sopstvenu poruku i ne bi trebalo da služi za drugu svrhu, bila ona politička, socijalna ili kulturna.“
Protestno pismo je zato vladi u Minhenu poslao i bavarski ogranak Udruženja katoličke omladine Nemačke (BDKJ) i to zajedno sa sličnim udruženjem protestantske crkve. Mihael Hofbauer je na čelu BDKJ u Pasauu i smatra da je to samo „taktički potez“ Zedera pred pokrajinske izbore ovog oktobra.
Taj član Katoličke omladine nije jedini koji misli da Zeder i njegova CSU ovakvim populističkim potezima love glasove Bavaraca koji su na proteklim, saveznim izborima prošle jeseni u velikom broju glasali za desničarsku Alternativu za Nemačku (AfD). Poznata je inače izjava nekadašnjeg lidera CSU Franca Jozefa Strausa da „desnije od CSU može da bude samo zid“. Zanimljivo pri svemu tome da je Zeder, premijer ubedljivo katoličke Bavarske, u stvari jedan od retkih i to gorljivih protestanta. U svakom slučaju on neprestano ponavlja tvrdnju da je u Bavarskoj „primerenije raspeće nego feredža“.
Pasau je mnogo toga video...
Odluka o raspeću i taktika Zedera ne nailazi na preterano razumevanje, naročito kod mlađih Bavaraca. Lara je studentkinja i kaže nam da se „stari ljudi više identifikuju s državom i verom, ali mi ne toliko.“ Njen kolega, 22-godišnji Til, zabrinut je što se vladajuća stranka u Bavarskoj koristi takvim populističkim sredstvima i pokušava da poveže veru sa identitetom pokrajine: „Taj identitet se nameće ljudima, umesto da ga ljudi sami biraju“, smatra Til.
Volfgang Gonš je bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Pasaua i dobro poznaje istoriju svog grada na tri reke i raskršću trgovačkih puteva – istoriju koja pamti i vremena pre Rimskog carstva. Kaže nam da su u Pasau uvek stizali ljudi iz svih delova poznatog sveta. Mnogi od njih su i ostajali u tom gradu: „Mi smo multikulturalni, mi smo u Pasauu oduvek bili takvi. Zašto bi to sada trebalo menjati?“