Krajem ove godine Rusija je izolovana više nego ikada u poslednje tri decenije, od raspada Sovjetskog Saveza. Moskva živi u sporu sa većinom evropskih suseda – osim sa beloruskim diktatorom Aleksandrom Lukašenkom.
Za nepoverenje postoje istorijski razlozi, ali ono je pre svega reakcija na spoljnu politiku Moskve. Budući ministar spoljnih poslova SAD Entoni Blinken opisuje je kao „agresivnu“, „zalutalu i „avanturističku“. I želi da Kremlj odgovora zbog „opasnih akcija“, kao što su angažman ruskih snaga u Ukrajini ili podrška Asadovom režimu u Siriji.
Moskvu još uvek ne uzbuđuju takve najave. Ali to će se promeniti ako Vašington i dalje bude pooštravao sankcije, što je sasvim moguće. Vašington recimo još uvek nije uveo nikakve sankcije zbog trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog. A dodatni pritisak želi da izvrši kako bi sprečio završetak gasovoda Severni tok 2.
Većina članova nove američke administracije nisu početnici. Oni su već bili deo Obamine administracije, tako da imaju iskustva sa Vladimirom Putinom, kao i sam budući predsednik SAD Džo Bajden.
Vašington odbija podelu sveta na sfere uticaja, kao što je bio slučaj tokom Hladnog rata. To znači da, ako većina beloruskog stanovništva želi da se reši diktatora, onda Moskva nema šta da se meša. Isto važi i kada je reč o mogućem članstvu Gruzije u NATO.
SAD će, gde god je moguće, nastojati da potisnu uticaj Rusije. A Moskva protiv toga ne može mnogo da učini.
Rusija je već godinama sve slabija. Kremlj je poslednje godine protraćio. Izostala je modernizacija privrede koju je Putin najavljivao. Topi se dobit ruskih banaka i drugih kompanija. Zemlja i dalje živi isključivo od izvoza sirovina. Dobro obrazovana radna snaga napušta zemlju. Realne zarade se već godinama smanjuju, a zemlju napušta i kapital koji se meri u milijardama. Istovremeno opada i broj investicija stranih kompanija.
Vojne intervencije u Ukrajini, Siriji ili Libiji su stoga slaba uteha za obične ruske građane – neki Ivan Ivanovič ne može ništa da kupi sa patriotskom propagandom medija bliskih vlasti.
Kremlj će promeniti stav samo ako mora. Vašington i Evropa se pripremaju za godine koje će obeležiti konfrontacije. Ali svakako da ima tema oko kojih će Zapad sarađivati sa Moskvom: borba protiv međunarodnog terorizma, obnavljanje sporazuma sa Iranom ili klimatska pitanja.
Ali ostaje osnovni stav – da se na Rusiju gleda kao na protivnika.
Šta će Rusija učiniti? Još snažnije mora da se oslanja na Kinu, već iz ekonomskih razloga. Pritom su uloge jasno podeljene: na jednoj strani je privredni gigant Kina, a na drugoj partner koji slabi – Rusija.
Kada je reč o spoljnopolitičkim koordinatama, vojna moć Moskve tu malo šta menja. NATO je sada znatno snažniji. Posebno zato što Bajden i Evropljani ponovo žele da snažnije povežu svoje spoljne politike.
Moskva je izolovana, ali se ponaša kao da je sve u redu, kao što je moglo da se vidi na Putinovoj godišnjoj konferenciji za novinare. Izgleda kao da je odavno izgubio vezu sa realnošću.
U modernom svetu moć se definiše pre svega ekonomski. A tu se vidi ruska beda. Svakako i Zapad ispašta zbog pandemije. Ali čim ona prođe, uslediće snažan privredni rast. U međuvremenu SAD i Evropa mogu da štampaju koliko hoće dolara i evra: svetsko poverenje u njihovu privrednu snagu će i dalje biti veliko.
Istina je i to da je Džo Bajden kao senator i potpredsednik učestvovao u donošenju mnogih pogrešnih odluka – dovoljno je setiti se samo američkih vojnih intervencija u Libiji ili Iraku. Unutar Demokratske stranke on je uvek važio za jastreba.
Ali za nekoliko sedmica će postati predsednik. Onda će imati priliku da uči na greškama iz prošlosti.