Romi u Nemačkoj: kako izaći iz uloge žrtve?
10. oktobar 2019.
Napade i psovke Angela je doživela još u osnovnoj školi. „Neki đaci su me posprdno nazivali ’cigankom’, tukli su me, otimali mi novac i hranu. To me je stvarno teško pogađalo“, seća se 25-godišnja Romkinja svojih prvih školskih godina u Kelnu.
Slična iskustva imao je i Emanuel koji je u osnovnu školu išao u Rumuniji. „Mama je stalno prala moju odeću da bude čist. Ali to ništa nije pomagalo. Za druge sam uvek bio prljav. Zbog toga niko nije hteo da sedi pored mene.“
Takva poniženja nastavljaju se i kasnije, recimo kada se traži posao ili stan. I sve to ima veoma teške posledice po psihičko zdravlje i samouverenost. „Mnogi mladi kriju svoj identitet zbog diskriminacije kojoj su bili izloženi“, kaže Merdjan Jakupov, izvršni direktor organizacije Roma za mlade Amaro Drom (Naš put) iz Berlina. To je jedna od najvažnijih tema kojom se bavi njegova organizacija: „Oni moraju da shvate zašto se to događa, kako bi s tim mogli da se nose i kako bi mogli to da prevladaju.“
Više prisustva u javnosti
Zbog toga je udruženje pre četiri godine pokrenulo projekt „Dikhen amen!“ To na romskom jeziku znači „Pogledajte nas“. U okviru tog projekta mladi Sinti i Romi redovno se susreću i uz pomoć trenera vežbaju kako da se oslobode gomile negativnih predrasuda s kojima su suočeni i kako da s više samosvesti formulišu svoje zahteve za ravnopravnom ulogom u društvu. Glavni cilj treninga je, kako kaže Jakupov, „osnaživanje i mobilizacija mladih“.
Na velikoj saveznoj konferenciji udruženja Amaro Drom, najvećem skupu mladih Roma u Nemačkoj koji je proteklog vikenda održan u Berlinu, predstavljeni su rezultati projekta. „Mi moramo da budemo prisutniji u javnosti i da na taj način postignemo da se zaborave svi ti stereotipi“, smatra Melisa, 20-godišnja Romkinja iz Lajpciga. A Ajriz iz Makedonije naglašava: „Među nama ima mnogo studenata. Ima i profesora. Ali to većinsko društvo ne vidi i ne zna.“
Duboko ukorenjeni „anticiganizam“
Sliku koju većina u društvu ima o Romima nije jednostavno promeniti. Predrasude su kod mnogih duboko ukorenjene, a pojedini mediji ih još i potiču – svesno ili nesvesno. „Kad se dogodi nešto negativno, onda svi dođu da o tome izveštavaju. A kada se dogodi nešto pozitivno – onda nema nikog“, kaže Eva Adam. Ona je u udruženju Amaro Drom zadužena za pedagoške teme i programe. „Uvek se traži dlaka u jajetu.“ Zbog toga nisu retki slučajevi da ljudi prećutkuju svoje poreklo, čak i ako imaju posao ili stan. Naprosto se boje da bi, kada se sazna da su Romi, to sve moglo da postane nevažno.
Mladi ljudi su na konferenciji trenirali kako da se pokažu, a ne da se kriju – uprkos postojećim iskrivljenim predubeđenjima o Romima. Tako je, recimo, na radionici o medijima bilo reči o tome kako se odnositi sa novinarima upita i kako davati intervjue. A na radionici koja je bila posvećena političkim aspektima razgovaralo se o tendencijama u društvu i konkretnim problemima, recimo kada se radi o pravnim aspektima mogućnosti dobijanja trajne dozvole boravka. To je za mnoge mlade učesnike konferencije veoma važna tema, jer su u Nemačku došli kao izbeglice.
Nesigurna budućnost
„Nesiguran status mnogih mladih znatno otežava naš rad“, kaže Merdjan Jakupov. Jer onaj ko stalno živi u strahu da bi mogao da bude proteran, lako gubi interesovanje za rad u udruženju. Osnaživanje mladih – što je takođe jedna od pretpostavki za kasniji uspeh u poslu – na taj način se guši u korijenu. Umesto toga nastaju strahovi i frustracije.
Nesigurna budućnost je problem s kojim se suočava i sama omladinska organizacija Amaro Drom. Do sada je projekat „Dikhen amen!“ finansiran novcima u okviru programa nemačke vlade „Živeti demokratiju“. Ali, na iznenađenje ljudi iz udruženja, ta sredstva su im uskraćena. Zato su morala da budu ukinuta tri stalna radna mesta. A jedna od posledica je i da ovakve konferencije u budućnosti po svoj prilici više neće moći da budu organizovane, bar ne u ovom obliku.