„Ne sažaljevate nas – samo nas priznajte“

Kristina živi u romskom naselju na kraju jednog sela u Transilvaniji. Ima 15 godina. Njena majka ima sedmoro dece sa sedam različitih muškaraca. Kristina živi sa bakom: četiri generacije i 11 osoba pod istim krovom u maloj baraki sa tri kreveta.

Siromaštvo, nasilje, kriminal i nemogućnost da se izađe iz tog začaranog kruga – to karakteriše svakodnevicu većine Roma, pa i ovih rumunskih. Uprkos nacionalnih programa pomoći, malo toga dopire do ljudi koji žive na marginama društva. Zbog toga su privatne inicijative na lokalnom nivou veoma važne. Evangelističkom svešteniku iz Kristininog sela Eginaldu Šlatneru uspelo je da 25-oro romske dece iz sela odvede u posetu jednoj školi za učenike u privredi u susednom gradu Sibinju. Donatori iz Švajcarske, Austrije i Nemačke pomogli su mu da realizuje taj projekat.

„Kristini je uspelo da završi prvo polugodište“, priča sveštenik, ne bez ponosa. Sedište njegove župe na raspolaganju je romskoj deci. Ona tu mogu da se istuširaju, da jedu i pišu domaće zadatke. Školovanje je jedini način da Romi uhvate priključak u društvu.

Borba protiv predrasuda

„Romi su gubitnici ujedinjenja Evrope“, ubeđena je Petra Rozenberg. Ona je po nacionalnosti Sinti i njihova je najpoznatija predstavnica u Nemačkoj. „Situacija u kojoj žive Romi, pre svega oni na Balkanu, zaslužuje veću pažnju“, kaže Petra Rozenberg za Dojče vele. „Većina tamo živi u najvećoj bedi i siromaštvu. Njihove šanse za školovanje i obrazovanje veoma su male. Često su izloženi neprijateljstvu i mržnji. Njihova poslednja nada bila je bekstvo u Zapadnu Evropu. Ali i ovde se na njih ne obraća pažnja i suočeni su sa starim predrasudama“, naglašava Petra Rozenberg.

To se ne odnosi samo na Rome, već i na Sintije, koji su u Nemačkoj priznati kao nacionalna manjina. „Još uvek se suočavamo za izopštavanjem i odbacivanjem“, kaže predsedavajuća Roma i Sintija u nemačkoj saveznoj pokrajini Berlin-Brandenburg. Mnogi, pre svega mladi ljudi, zato kriju svoje poreklo.

Uve Nojmerker, direktor fondacije „Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope“, pozvao je, uoči obeležavanja Međunarodnog dana Roma 8. aprila, na kampanju protiv anticiganizma i solidarnost sa evropskim Sintijima i Romima. Više od dvadeset organizacija iz domena politike, civilnog društva i kulture udružilo se u savez koji bi trebalo da upozori na nastavak diskriminacije najveće evropske manjine.

„Rasizam kojem su u svakodnevnom životu izloženi Sinti i Romi širom Evrope, je nepodnošljiv. A niko se na to ne osvrće“, kaže Nojmerker predstavljajući svoju inicijativu. „Ne može se samo pogođenima prepustiti da ukazuju na anticiganizam i njegove posledice po njihovu egzistenciju. Mi kao većina moramo otvoreno u javnosti da kažemo kakva je situacija, da osudimo te negativne pojave i preduzmemo nešto protiv toga“.

Savez je dobio podršku i bivšeg nemačkog fudbalskog reprezentativca Arnea Fridriha. Njegova istoimena fondacija zalaže se za integraciju dece i mladih sa migrantskim poreklom u nemačko društvo. Fridrihu je posebno bilo stalo da podrži ovaj savez, jer, kaže, „deca manjina posebno pate zbog rasizma“. Bez školovanja i istih šansi za sve, za tu decu ne postoji mogućnost integracije, smatra poznati sportista koji je na Međunarodni dan Roma i pročitao apel Saveza u okviru demonstracija pred spomenikom ubijenim Romima i Sintijima žrtvama nacizma u Berlinu.

Savez Apelom želi ponovo da otvori debatu o vraćanju Roma i Sintija u tzv. sigurne zemlje porekla. Pri tom je u centru pažnje priča dvojice Roma – braće Kefaeta i Selamija Prizrenija. Njihova porodica je početkom devedesetih godina pobegla sa Kosova u Nemačku. Kefaetu je bilo četiri godine, a njegov brat Selami rođen je u Nemačkoj. Obojica su u Nemačkoj išla u obdanište i pohađala školu. Kao hip-hop-muzičari brzo su postali poznati i van svog grada Esena. Braća su 2010. prisilno vraćena na Kosovo. Tamo ih „kao Nemce“ njihovi zemljaci nisu prihvatili. Od 2014. su braća Prizreni ponovo su u Nemačkoj, ali njihov status još nije rešen. O tome su uputili i pismo nemačkoj javnosti, a o njima je snimljen i dokumentarni film „Trapped by Law“, koji govori o njihovoj odiseji. „Ne treba nam da nas neko žali, treba nam da nas priznaju“, kaže Selami Prizreni. To je poruka koju su braća uputila sa govornice u Berlinu. To je poruka koja važi za sve manjine i koja konačno pronalazi svoj odjek i kod većine.