Romi i bez osnovnog (obaveznog) obrazovanja

Rome je u svojoj preambuli, kao jednu od 22 nacionalne manjine, prepoznao i Ustav Republike Hrvatske, a imaju i svog poslanika. Uprkos svemu, mnogi će reći da je reč o najugroženijoj nacionalnoj manjini obeleženoj siromaštvom, nedostatkom obrazovanja i tradicijom koju ostali građani Hrvatske doživljavaju preprekom za takozvani normalan život. Upravo ti razlozi uslovljavaju jedan drugi, pa je društveni napredak te manjine gotovo neuočljiv.

Siromaštvo i nedostatak osnovnih životnih uslova, često vode i struje, dovodi do odbačenosti koja, pak, rezultira ranim napuštanjem obrazovnog sistema i nesnalaženjem na tržištu rada. U takvom začaranom krugu Romi se najčešće bave svojim tradicionalnim zanimanjem – sakupljanjem sekundarnih sirovina. Prema evropskom proseku, Romi žive desetak godina kraće od ostatka stanovništva, gotovo po pravilu su nezaposleni i samo jedna desetina njih započinje srednjoškolsko obrazovanje.

Umesto udaje, odabrala školu

Jedna od onih koja se izdvojila iz opšte slike je zagrebačka Romkinja Melanija Mešić, učenica trećeg razreda Prve ekonomske škole. Ta jedina Romkinja u školi kaže da nije imala problema zbog svoje manjinske pripadnosti, da je uvek bila prihvaćena među drugom decom i da nikada nije iskusila uvrede na račun boje svoje kože. Melanija već planira i dalje školovanje, odlučna u preskakanju svih prepreka koje su joj društvo i nasleđe postavili.

„Htela bih da upišem Ekonomski fakultet u Zagrebu. To je ona sigurna varijanta. Ali bih htela da studiram i u inostranstvu“, priča nasmešena srednjoškolka za DW. Taj drugi, njoj draži scenario, temeljno je istražila jer je sestra njene prijateljice studirala biznis i menadžment u Velikoj Britaniji. „Tamo studiraš tri godine i onda četvrtu magistriraš. Ovde kod nas studiraš četiri godine i tek na petoj godini biraš smer.“

Osnovna škola se, priseća se Melanija, razlikovala od srednje. U njenom razredu bilo je šestoro Roma, ali je jedino ona uspela da završi osnovno obrazovanje. Svi ostali su se „pogubili na putu“, padajući iste razrede i po nekoliko puta da bi na kraju odustali. „Meni je tata rekao da ću, ako ne budem išla u školu, morati da radim. Rekao je da neće da me finansira. Verovatno bih morala i da se udam. Učim na tuđim greškama“, tvrdi razgovorljiva tinejdžerka. Iako se izdvojila od njih, vršnjaci je, kao i porodica, podržavaju. „Sada kažu da im je žao što nisu i oni upisali srednju školu.“

Država im plaća završetak školovanja

Snježana Martinović, administrativna sekretarka Udruženja Roma Zagreba i Zagrebačke županije nije Romkinja, ali odlično poznaje stanje na terenu. Kaže da je vrlo malo Roma u srednjoškolskom sistemu, s obzirom da velika većina njih ne završi ni zakonom propisano osnovno obrazovanje. Najčešće odustanu u petom razredu. „Neki dan me je nazvala jedna osoba i pitala kako može da nastavi školovanje koje je prekinula u petom razredu osnovne škole“, priča Snježana Martinović za DW i objašnjava da je jedan od ciljeva Nacionalnog programa za Rome upravo nastavak školovanja. „Ako su prekinuli osnovno školovanje, pruža im se mogućnost završetka osnovne škole i osposobljavanja za neki od poslova. To neće biti srednja stručna sprema, ali mogu da postanu pomoćni radnici u kuhinji, skladištu ili nešto slično i to na teret Ministarstva nauke, obrazovanja i sporta.“

U Udruženju tvrde da Romi često ne završavaju osnovnu školu, delom zbog kulturoloških razlika, ali smatraju da je ipak glavni problem nemaština. Veliki broj romske dece živi u neprihvatljivim uslovima, bez komunalnog minimuma. „Normalno je da ih, čim malo odrastu, pošalju da skupljaju otpad jer moraju da prežive“, priča Snježana Martinović. Ali i među Romima postoje višestruke podele, gotovo kaste, o kojima zavisi sudbina njihove dece.

Prema najgrubljoj podeli, možemo ih razvrstati na one koji žive nomadski i one koji su stacionirani na jednom mestu. „Ako neko ne menja boravište i prihvati sredinu u kojoj je, veća je mogućnost da će dete slati u školu, jer druga neromska deca koja ga okružuju idu u školu. Imamo tako lepih primera poput dečka koji je iz Čakovca dolazio u naše Udruženje na informatičko opismenjavanje. Završio je saobraćajnu školu, išao na razna takmičenja i osvajao nagrade. Sve zavisi od sredine iz koje dolaze“, kaže Martinović.

Ni nakon 20 godina nemaju ličnu kartu

Iako se pomaci vide, u Udruženju misle da država ipak ne čini dovoljno, posebno na području regulisanja njihovih građanskih statusa. Postoje, na primer, brojni slučajevi ljudi koji u Hrvatskoj žive već 20 godina, ali nemaju lične karte i državljanstvo. Neki od njih su čak i rođeni u Hrvatskoj, ali su se tokom ratova devedesetih selili i nisu sredili dokumentaciju. „Oni sada nemaju ništa pa čak ni zdravstveno osiguranje. I kada ga pustite u birokratiju, ona ga pojede. Pre dve godine država je plaćala advokate koji su im u tome pomagali, sada toga više nema“, ukazuje na jedan od najvećih problema sekretarka Udruženja Roma Zagreba i Zagrebačke županije.

Istovremeno, i neki istaknuti Romi u Hrvatskoj, poput saborskog poslanika Veljka Kajtazija, ističu da Romi nisu svesni da, osim prava, imaju i obaveze, a uz sve to nisu spremni da menjaju način na koji žive. Tako često uništavaju i ono malo infrastrukture koja im se izgradi u njihovim često i nelegalnim naseljima koja tako zbog gomilanja smeća i nehigijenskih uslova postaju potencijalni izvori bolesti na mapama većih hrvatskih gradova.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odg urednik: Nemanja Rujević