Regionalni projekti: mnogo priče, malo rada

Da premijeri zemalja jugoistočne Evrope ne shvataju olako poziv kancelarke Angele Merkel na berlinsku konferenciju, govori i sastanak u Cavtatu na kojem je hrvatski premijer Zoran Milanović okupio kolege iz Bosne i Hercegovine, Albanije i Crne Gore. Bila je to svojevrsna pretkonferencija na kojoj se, između ostalog, razgovaralo i o izgradnji Jadransko-jonskog autoputa koji bi najkraćim vezom trebalo da poveže Grčku sa Evropskom unijom. Prema nekim informacijama, dogovoreni su i konkretni potezi koji bi trebalo da budu predstavljeni u Berlinu, a saobraćajnica bi, prema optimističnim prognozama, trebalo da bude dovršena 2030. godine.

Uz to, zbog previranja na svetskoj političkoj sceni, Evropi je potreban konsolidovan zapadni Balkan pa je za očekivati da će ne baš tako nove ideje o saradnji u regionu i na velikim infrastrukturnim projektima dobiti i konkretnu podršku, kako zbog pokretanja privrede spomenutih zemalja, tako i zbog kohezije politički trusnog područja i njegovog vezivanja za Evropku uniju.

Ništa bez naloga iz EU

To da se do sada u okvirima regionalne saradnje i zajedničkih projekata puno pričalo, a malo radilo, potvrđuje i ekonomski analitičar Damir Novotni, a situacija se, za Hrvatsku, dodatno pogoršala izlaskom iz Sporazuma o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi (CEFTA) u trenutku ulaska u Evropsku uniju. „Nažalost, zemlje zapadnog Balkana, odnosno jugoistočne Evrope, su nepovezane. Izlaskom iz CEFTA su i trgovinske veze na neki način raskinute, nema više tog intenziteta trgovanja. Potencijali za ekonomski razvoj, horizontalno povezivanje zemalja zapadnog Balkana pa onda i ukupno povezivanje sa razvijenim članicama EU, su ogromni i neiskorišćeni“, smatra taj analitičar.

Potpredsednik Hrvatske privredne komore (HGK) Domagoj Juričić podseća da je HGK nakon rata devedesetih radila na tome da se hrvatski privrednici vrate u zemlje regiona i da saradnja zaživi. Do danas je, kaže, Komora ostvarila veliki rezultat, uprkos otporima na političkom nivou u zemljama regiona. „Ne postoji mogućnost izbegavanja regionalne saradnje. To su naša tradicionalna tržišta na kojima znamo da radimo, imamo partnere i distributivne kanale. Izlazak iz CEFTA doneo je očekivane minuse. Sve hrvatske vlade postupale su reaktivno, a ne proaktivno. Nedostajala je vizija i praćenje šireg konteksta globalnih kretanja.“ Juričić tako objašnjava da se suviše često događalo da se neke ideje ismevaju da bi za deset godina, kada bi ih predložila Evropska unija ili neko drugi, bile prihvaćene. „Pogledajte šta smo govorili pre deset do petnaest godina. Videćete da ovo što se sada događa, uključujući Jadranko-jonski autoput ide ka onome što smo govorili.“

Nemci žele da ulažu u energetiku i saobraćaj

Sada se, kaže Juričić, u regionu najviše govori o projektima u oblasti energetike i saobraćaja. „Uočili smo da poslednjih godina nemački preduzetnici žele da rade i ulažu u tim područjima. To je i ključni sektor za održivi razvoj čitavog regiona. Ali sprovođenje, budimo realni, zavisi od mogućnosti finansiranja.“ Juričić kao mogućnosti navodi međunarodne finansijske institucije ili kreditne linije koje će pojedine zemlje obezbeđivati kod drugih institucija ili zemalja. Strateški vrlo zahtevni projekti mogu se izvoditi uz pomoć EU, te snažnu investicionu podršku sa zapada, ali sve zavisi i od apsorpcionih kapaciteta pojedinih zemalja kao i njihovih mogućnostima da ih pripreme.

Analitičar Novotni ne zna ni za jedan poduhvat koji je realizovan u regionu. „Takvih projekata nažalost nema. Recimo sada se koristi JANAF, to je veliki infrastrukturni projekat iz ranijih vremena koji je sada rehabilitovan. Koriste ga i rafinerije u BiH i Srbiji. Međutim, drugih važnih infrastrukturnih projekata ili povezivanja privatnika nema, osim u slučaju Agrokora koji radi integraciju u sektoru maloprodaje. To je dosta važno za prerađivačke firme u regionu kroz koje mogu da plasiraju proizvode na tržišta Hrvatske, BiH, Srbije i Slovenije. Taj privatni projekt bio je dosta uspešan.“

Za velike projekte potrebni politički glasovi

Da ideja ima mnogo, a da je realizacija nikakva, dodaje i Juričić iz Hrvatske privrddne komore. „Pre četiri godine pokrenut je projekat Cargo 10 između železnica Hrvatske, Srbije i Slovenije, a kasnije su se priključile i BiH i Makedonija. Cilj je bio efikasniji i brži prevoz tereta na železničkom koridoru 10. Međutim, projekat nije zaživeo, iako se od njega nije odustalo.“ Juričić smatra da se pokazalo da takvi projekti traže snažnu uključenost evropskih zemlja koje će sada, zbog krize, imati interes da obezbede alternativne pravce prema Turskoj. „Na kraju krajeva, interes im je i sprečavanje bilo kakve erozije političkog tla u jugoistočnoj Evropi. To se naučilo iz ukrajinskih događanja.“ I za ključne energetske projekte, koji iziskuju milijarde evra, kaže da nisu realizovani. „Za realizaciju takvih projekata važnih za čitav region ipak su potrebni politički glasovi“, zaključuje potpredsednik HGK uz napomenu da je neophodno da poslovna klima bude privlačnija i na neki način što je moguće sličnija u svim zemljama regiona kako bi se projekti mogli izvesti na najjednostavniji način.

Novotni pak tvrdi da hrvatska vlada nema strategiju ekonomskog povezivanja jugoistočne Evrope. „Nema značajnijih inicijativa koje dolaze od vlade. Osim što postoji tradicionalna politička veza sa BiH i s tamošnjom hrvatskom zajednicom, kao što i Srbija to ima sa svoje strane. Ali u smislu ekonomske integracije regiona tu ne vidim bitnije korake. Vlada nedovoljno napora ulaže u tom smeru.“

Za jedne samo regiona, za druge Jugoslavija

Uprkos potencijalima, ne samo da nisu stvoreni regionalni projekti koji bi otvorili nova radna mesta, već su i radna mesta u svim tim zemljama ugrožena, objašnjava Novotni. „Glavni uzrok tome jeste nepostojanje integracije, odnosno raskidanje horizontalnih veza među firmama zemalja nastalih na području bivše Jugoslavije. Jedan takav integracioni napor sigurno bi oživeo brojna radna mesta i stvorio nova. Zbog toga je naročito važna ta saradnja zemalja jugoistočne Evrope, pa onda i njihova reintegracija ili konvergencija prema najvažnijim tržištima Evropske unije.“

Uz sve to ne treba zaboraviti da je i sam „region“ u Hrvatskoj višeznačni pojam. Dok ga privrednici posmatraju kao prirodno područje delovanja i priliku za ekonomski rast, desno orijentisani deo građana smatra da je to sinonimom za bivšu Jugoslaviju, državu koja se raspala u krvavim ratovima vođenim na teritorijama Hrvatske i BiH. Vladajućim socijaldemokratama je time, smanjen manevarski prostor, posebno u predizbornim uslovima kada po svaku cenu pokušavaju da zadrže sve manju podršku građana koji prelaze na stranu desne Hrvatske demokratske zajednice. Privrednici istovremeno tvrde da ne mogu da žive u prošlosti pa u zemlji koja broji tek nešto više od četiri miliona stanovnika izlaz vide u regionu. Do sada se na tom području nije uradilo ništa, ali Evropa će, nadaju se, uskoro pogurati stvari u tom smeru. Ako ne zbog njihovih, onda zbog sopstvenih interesa.