Srpska „špaga“ na Vučićev način

Nemačkim medijima poslednjih sedmica sve je zanimljivija pozicija zvaničnog Beograda tokom krize u Ukrajini. Tu poziciju – verbalno poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali istovremeno uzdržavanje od sankcija Rusiji – najbolje opisuje fraza špaga između Brisela i Moskve. Varijaciju fraze koristi i magazin Fokus u podnaslovu intervjua sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Naslov glasi: „Krim nije deo Rusije“, što je doduše ponešto uprošćena interpretacija Vučićevog odgovora. On je zapravo rekao: „Ne možemo da prihvatimo Krim kao deo Rusije. To bi značilo istovremeno priznavanje Kosova kao nezavisne države.“ Na pitanje novinara da li je Putin kritikovao ovakav stav Beograda, Vučić kaže: „Da, nezvanično.“

Predsednik srpske vlade je – osim pomena tradicionalnog prijateljstva sa Rusijom – priznao da uvođenje sankcija Moskvi ne bi bilo oportuno: „Srbija je u političkoj i ekonomskoj krizi. Zavisimo od ruskog gasa, najveći poreski platiša je većinski ruski koncern NIS. Kako Srbija da preživi ako uvede sankcije Moskvi?“ Na opasku novinarke da Srbija manevriše između Rusije i EU, Vučić kaže: „Ne manevrišemo. Jasno sam rekao Putinu i Medvedevu da Srbija ide kao EU. Kada sam se u Moskvi raspitivao za licence za izvoz Fijatovih automobila iz Srbije, rečeno mi je da je to moguće ako postanemo deo Evroazijske unije. Ali to mi nećemo!“ Mini-intervju na pola strane završava se pozivom nemačkim investitorima, posebno u automobilsku industriju i poljoprivredu.

Više prostora srpskoj špagi posvetio je danas ugledni dnevnik Zidojče cajtung. Tekst počinje opisom kafića Putin u Novom Sadu, ruski predsednik pozdravlja posetioce sa jedne slike u natprirodnoj veličini, iza njega je zlatna kupola pravoslavne crkve. „Putin je jedan od retkih političara koji su se suprotstavili američkoj hegemoniji. I on je prijatelj Srbije – kao i svi Rusi. Oni su nam vekovima uvek dolazili u pomoć“, kaže za minhenski list Radivoje Miljanić, vlasnik kafića i jedan od lidera Ruske partije. Dodaje se da Miljanić ima mnogo istomišljenika u Srbiji, da polovina Srba prema jednoj anketi vidi Rusiju kao najvećeg prijatelja (ubedljivo ispred pratilaca Grčke i Kine), da Rusija dominira energetskim sektorom i sanira uništenu železnicu… „Ipak, supstancijalna pomoć iz Moskve izostaje. Od svrgavanja autokrate Slobodana Miloševića, Kremlj je rado retorički podržavao Srbiju, ali je skupu pomoć još radije prepuštao Evropskoj uniji i Vašingtonu“, piše list, uz podatak da je EU (i njene članice pojedinačno) do sada dala Srbiji 3,6 milijardi evra, a SAD još 643 miliona.

„Ne čudi raskorak između osećaja i realnosti“, piše list i navodi jedan primer: „Simptomatični su bili izveštaji televizija i drugih medija koje kontroliše vlada o pomoći nakon katastrofalnih poplava: naspram nekoliko desetina pomagača iz Rusije stajalo je 360 spasilaca iz zemalja EU. Ipak, televizija pod državnom kontrolom i drugi mediji izveštavali su uglavnom o Rusima, pa je i većina Srba bila uverena da su Rusi najviše pomogli. (…) Ta diskrepanca nije slučajna. I posle svrgavanja Miloševića je Srbija sebe prikazivala kao jedinu žrtvu NATO, SAD, Evrope i Nemačke – to su najviše radili populisti i nacionalisti. Upravo oni vladaju u Beogradu od leta 2012, ali se, doduše, nisu vratili otvoreno nacionalističkoj retorici.“

Dopisnik Zidojčea beleži da pred konferenciju o Zapadnom Balkanu ( u četvrtak u Berlinu) Brisel polako gubi strpljenje sa beogradskom taktikom i jare i pare, i EU i Rusija. Prenosi se izjava jednog visokog funkcionera EU za Balkan insajt. On je rekao da se od Srbije očekuje potpuna primena spoljne politike EU, što u ovom slučaju znači uvođenje sankcija Rusiji. „Kafedžija Miljanić iz Novog Sada ogorčen je zbog takvih zahteva. Kao rusofil i funkcioner Ruske partije on je striktno protiv pristupanja EU. Ali rusofili su usamljeni sa tim zahtevom, nema ih ni u srpskom parlamentu. Prijateljstvo ili ne, tek 12 odsto Srba vidi Rusiju kao model za svoj zemlju. Uzori su mnogo više Švajcarska (26 odsto), Nemačka (19) i Norveška (14).“