Razgovor sa kiborgom koji čuje boje
28. maj 2018.
Nil Harbison je rođeni daltonista. Iako slep za boje, on ne živi u crno-belom svetu. Zahvaljujući anteni koju je ugradio u lobanju – čuje boje. Avangardni umetnik iz Engleske stigao je u Budvu. Dok na plaži traži inspiraciju za govor na hajtek marketinškoj konferenciji spark.me, uperio je antenu prema moru. Svidela mu se melodija koju proizvodi jadransko plavetnilo.
Na ovaj način, Nil Harbinson doživljava svet već 14 godina. Postao je kiborg zahvaljujući jednom umetničkom projektu. Profesori su ga kao studenta umetnosti ohrabrivali da u stvaranju koristi tehnologiju, a on je odlučio da ode korak dalje – i postane tehnologija.
„Hteo sam da proširim svoju percepciju realnosti. Antena mi omogućava da doživim boje koje ja sam ne mogu, jer sam daltonista. Identifikujem se kao kiborg, jer se više ne osećam odvojenim od tehnologije. Ona je deo mene“, objašnjava Nil u razgovoru za DW.
Prvi kiborg
Naglašava da on nije robot, niti pola čovek, a pola mašina. „Nisam manje ili više čovek zbog toga što imam veštačko čulo. Svi mi smo transvrsta jer se hiljadama godina razvijamo iz jednog oblika u drugi. Nekada smo bili bakterija, danas smo homosapiensi, a ja sam postao kiborg“, navodi Nil, dok mu se antena na glavi blago pomera.
Nil je prvi zvanično priznati kiborg na svetu. Antena je postala sastavni deo njegovog tela, zbog čega je insistirao i uspeo da engleska Vlada prizna njegov novi identitet i proglasi ga za kiborga. Prema definiciji, kiborg je kibernetički organizam, koji se sastoji od veštačkih i prirodnih delova.
„Živimo u vremenu u kojem možemo da prestanemo da menjamo planetu i počnemo da dizajniramo sebe onakvim kakvim želimo da budemo. Što više menjamo sebe, to manje moramo da menjamo planetu“, objašnjava Nil razloge koji stoje iza njegove odluke da postane kiborg, navodeći praktičan primer: „Kada bismo imali mogućnost da vidimo u mraku, onda ne bismo morali da koristimo svetlo što bi bilo dobro za prirodu. Što više čula imamo, manje moramo da utičemo i menjamo prirodu“, zaključuje naš sagovornik.
Nil je ugradio antenu na kojoj se nalazi elektronsko oko, direktno povezano sa čipom ugrađenim u njegov mozak. Vizuelni stimulansi se pretvaraju u elektronske signale, koji se šalju u uređaj u njegovoj lobanji, a zatim ih program pretvara u zvukove. On je svoj nedostatak pretvorio u prednost, pa sada može da razlikuje više boja nego ljudsko oko – od infracrvene do ultraljubičaste.
„Moja omiljena boja je infracrvena, koja je nevidljiva ljudskom oku, ali mnoge životinje mogu da je osete. To je boja koja me čini bližim nekim drugim vrstama i zato je volim“, kaže Nil.
Priznaje da je bio zbunjen kada je prvi put čuo boje. Trebalo mu je nekoliko meseci da se navikne. „Zvukove čujem konstantno, ali sam navikao, postali su sastavni deo mene i to mi ne smeta. Mogu savršeno mirno da spavam, iako u glavi stalno čujem melodije. Ne mogu da se isključim, nemam dugme za to, ali mogu da prekrijem antenu ako želim i onda ne prima stimulanse.“
Slikari postaju kompozitori
Zahvaljujući novom čulu, Nil može da doživi umetnost na sasvim drugačiji način. Pretvaranjem boje u zvuk, slikari postaju kompozitori, pa ovaj avangardni umetnik može da sluša Pikasa ili recimo Salvadora Dalija. Kaže da posebno uživa u melodijama koje proizvode dela Endija Vorhola.
U melodijama uživa svakodnevno, na različitim mestima. „Za mene je odlazak u supermarket kao odlazak u noćni klub – zbog raznovrsnih boja proizvoda na policama“, Nil govori u šali i dodaje: „Antenu koristim i kada biram odeću. Sada se oblačim tako da zvučim dobro. Nosim muziku.“
Zanimljivo je da može da očita i melodije sa lica ljudi. Posebno ističe zaključak da antena ne prepoznaje rase. Bez obzira na to da li „čita“ lice crnca ili belca, uvek se emituju tonovi narandžaste boje. „Ne postoje crnci i belci. Samo narandžasti ljudi“, uz osmeh govori naš neobični sagovornik.
„Mislili su da sam pokemon“
Pitali smo Nila šta je njegov najveći izazov u svakodnevnom životu. Bez razmišljanja, jasno je odgovorio da su to reakcije ljudi. „Ljudi različito reaguju. Neki su vrlo tolerantni, neki nisu. Kada im kažem da sam proširio čula, neki ljudi kažu da to nije etički. Smatram upravo suprotno – etički je menjati sebe, jer je ultimativni cilj da prestanemo da menjamo planetu.“
„Jedno vreme su mislili da sam pokemon. Čak su pokušavali i da me uhvate“, priseća se Nil.
Nil nije usamljen u kiborg-svetu. Njegova najbolja prijateljica Mun Ribas ugradila je čip na osnovu kojeg ima seizmičko čulo – u nogama oseća sve zemljotrese na svetu. Jačina senzacije u njenom telu zavisi od jačine zemljotresa. Dok je zajedno sa Nilom držala prezentaciju na spark.me, osetila je više manjih potresa širom sveta.
„Osećam kao da imam otkucaje dva srca – mog sopstvenog i srca planete Zemlje. Seizmičko čulo je umetničko delo koje živi u meni kao umetniku“, pojasnila je Mun.
Nil i Mun su nedavno pokrenuli fondaciju kako bi promovisali kiborg aktivizam. „Pripremili smo pet zakona koji bi trebalo da definišu ovu oblast. Još ništa nije postalo zvanično, sve je u progresu. Takođe, javlja nam se mnogo ljudi koji žele da postanu kiborzi, ali neki imaju različite motive za to u odnosu na nas“, objašnjava Mun.
Najbolji prijatelji nastaviće da unapređuju svoja čula. Nil se priprema da ugradi uređaj koji će mu pomoći da oseća vreme. Veruje da će na taj način imati mogućnost da utiče na percepciju trajanja vremena. „Svojim mislima ću moći da kontrolišem osećaj protoka vremena. Kada mi bude lepo, ja ću uticati da taj osećaj traje duže nego što zapravo jeste. Kada se uređaj bude unapredio, neko ko bude imao 70 godina, moći će da oseća da je živio 200 godina.“