Putinova sovjetska propaganda

„Mora da je bilo zabavno svima koji su u sredu gledali rusku televiziju, a još pamte sovjetska vremena – i to iako je tema ozbiljna. Nekoliko sati ranije počeli su ruski vazdušni udari u Siriji i sada je Prvi program državne televizije pitao za mišljenje šefove svih parlamentarnih partija, prvake verskih zajednica i naravno guvernere provincija u kojima žive muslimani – Baškirije, Tatarstana i, razume se, Ramzana Kadirova, patrona Čečenije. Svi su državnički gledali u kameru i istim rečima podržavali intervenciju. Svi su bezrezervno odobravali Putinov korak, koji je, kažu, bio neizbežan, a istovremeno je – za razliku od akcija Zapada – utemeljen u međunarodnom pravu, pa su onda ponavljali kako je ruski narod iza svog predsednika“, piše Kristijan Nef, dugogodišnji dopisnik Špigela iz Moskve.

„Bila je to procedura koju je ranije koristilo sovjetsko partijsko vođstvo kada je želela da prikaže kako narod podržava odluke koje su već ranije donete. Samo je falilo da u centar Moskve izađe radni narod, kako bi izrazio oduševljenje vođom Kremlja. I naravno da nijedan od intervjuisanih nije zaboravio da pomene da je vojna podrška upućena na molbu sirijskog predsednika. Naravno da istorijska poređenja mogu biti manjkava. Ali tačno je tim rečima rukovodstvo Kremlja opravdalo suzbijanje narodnog ustanka protiv mađarskog diktatora Maćaša Rakošija 1956, marš u Čehoslovačku 1968. i ulazak sovjetskih trupa u Avganistan 1979.“

U tekstu na Špigelovom portalu dalje se nabrajaju svi rizici u koje je Putin ušao: mogući asimetrični odgovor Islamske države u vidu terorističkih napada na ruskoj teritoriji; opasnost da se ruski udari u Siriji pokažu neefikasnim, kao i dosadašnji američki; rizik da zbog nesporazuma dođe do direktnog sukoba ruskih i američkih aviona; narušavanje odnosa sa sunitskim državama, pre svih Saudijskom Arabijom, Jordanom i Ujedinjenim Emiratima. „Sirijskom avanturom Putin dakle sve stavlja na jednu kartu: ne samo reputaciju Rusije, već i bezbednost svoje zemlje. I sve to iako ni sam ne može da predvidi kako će se njegov poduhvat završiti“, zaključuje Nef.

Cajt, drugi veliki nemački nedeljnik, na svom portalu donosi tekst „Putin protiv svog naroda“. Tu piše da je intervencija u Siriji neka vrsta nastavka one u Ukrajini: „Ali postoje temeljne razlike između Sirije i Ukrajine i to sigurno nije promaklo savetnicima Vladimira Putina. Kriza u susednoj zemlji uglavnom se vidi kao unutarukrajinski konflikt u kojem Putin tek spretno pokreće pojedine procese kako bi zaštitio navodne interese svoje zemlje. Do danas Kremlj odlučno negira vojne akcije sopstvenih trupa. Odobravanje i radost mnogih Rusa nakon aneksije Krima počivaju upravo na tome što je ta aneksija došla bez prolivanja krvi. U slučaju Sirije, međutim, Kremlj narodu treba da proda otvorenu, opasnu vojnu akciju u jednoj dalekoj zemlji.“

Problem je, piše novinar Maksim Kirejev, što naizgled slepo oduševljenje Rusa njihovim rukovodstvom tu brzo prestaje, što pokazuju i ankete. „Prema jednoj studiji nezavisnog instituta Levada trenutno je 69 odsto ispitanih protiv slanja trupa u Siriju. Samo manjina od 14 odsto je za direktno vojno uplitanje. Javno mnjenje je podeljeno čak i kada se radi o isporuci oružja.“

„Svojevrsna smesa jurišnog patriotizma i odbijanja vojnih intervencija na prvi pogled deluje bizarno. Ali ona ima svoje korene u novijoj istoriji tokom koje Rusija ne samo da je morala da preboli gubitak statusa supersile, već je vodila i stradalničke ratove. Prvo je bio debakl u Avganistanu koji je osamdesetih koštao života najmanje 15.000 vojnika dok je još više njih ranjeno ili traumatizovano i time ostavljeno bez šansi za dostojanstven život. Još je svežije sećanje na dva čečenska rata u kojima je, prema raznim procenama, samo na ruskoj strani stradalo više od 10.000 vojnika. To su intervencije koje su žestoko poljuljale i ugled armije. Ona se tek sada polako oporavlja.“

Rusijom se bavi i bečki dnevnik Prese koji fokusira pesimizam Rusa u pogledu sve lošije ekonomske situacije u zemlji. Citira se istraživanje prema kojem 40 odsto građana smatra da najgori trenuci krize tek dolaze, a tek 21 odsto da je najgore prošlo. Prvi put od 1999. godine su realne zarade pale u odnosu na prošlogodišnji nivo. „Rusi, nekada poznati po širokoj ruci u potrošnji, odjednom su prinuđeni da štede. To se zbog pada rublje posebno vidi u prilično smanjenom broju putovanja u inostranstvo. I to se oseća u trgovini, zbog čega su neki trgovački lanci stopirali planove širenja u Rusiji. Štednja nije ograničena samo na odeću ili kuhinjske aparate. Došla je i do prehrambenih namirnica. Čak 69 odsto ljudi je u jednom ispitivanju centra Levada reklo da poslednjih meseci kupuje jeftinije i samo najnužnije namirnice.“

Prese navodi da je samo u prvoj polovini ove godine još 2,8 miliona Rusa palo ispod granice siromaštva – prema podacima državnog ureda za statistiku. Sada svaki sedmi Rus živi ispod granice siromaštva, a Svetska banka prognozira da će se trend nastaviti. „Država planira da reaguje podelom bonova za namirnice. Njih bi trebalo da dobije 15 do 16 miliona ljudi, najavio je zamenik ministra trgovine Viktor Jetučov. To će koštati 240 milijardi rubalja (3,3 milijardi evra). Ideja je da se jednim udarcem ubiju dve muve. Osim podrške siromašnima, to bi trebalo da bude podsticaj za davno zanemarenu poljoprivredu. Ona je trebalo da bude stimulisana i embargom na zapadnu robu, ali su efekat bili samo inflacija i rast siromaštva, koje sada treba da se pobedi bonovima za hranu, koji će opet oporaviti poljoprivredu. Začarani krug iz kojeg je teško izaći.“