U potrazi za najmanjim zajedničkim imeniteljem
Na početku Generalne skupštine UN, nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer upozoravao je na opasnost od preteranog optimizma kada je reč o rešavanju problema u Siriji. Na kraju zasedanja, to više nije morao da radi – situacija u toj zemlji je postala tako mračna da bi bacila u očaj i najveće optimiste. Pri tome je armija političara i diplomata u Njujorku nastojala da upravo to spreči.
Među njima je to pre svega pokušavao američki predsednik Barak Obama koji je razgovarao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Razgovor je dao mršave rezultate, ali je do njega bar došlo. I taman što je završen, Rusi su počeli sa vazdušnim napadima u Siriji - sa nejasnim ciljem i minimalnom koordinacijom sa Amerikancima. Rusija je demonstrirala silu i povredila Obamu. Štajnmajer je s pravom upozorio Rusiju da više ne preduzima solističke akcije.
Slabe Ujedinjene nacije
Hoće li uspeti Putinova računica – i na kraju pobediti vojna sila umesto diplomatije? Da li su pregovarački procesi samo periodi razvedravanja u politici u kojoj na kraju uvek pobeđuje vojna mašinerija? Ili, drugim rečima: da li su Ujedinjene nacije u ovom sukobu prestale da postoje?
Sedamdeset godina nakon što su osnovane, njihova nemoć nije mogla jasnije da izađe na videlo. Rusija je svojim vetom blokirala rezolucije Saveta bezbednosti o Siriji. Svetska organizacija je osuđena na pasivnost. I pored toga, poslednjih godina je diplomatija uspevala da odnese i pokoju pobedu. Štajnmajer s pravom ukazuje na pozitivan primer nuklearnog sporazuma sa Iranom. I tu su Rusija i SAD sedeli za stolom. Trenutno je vrlo teško zamisliti takvu mogućnost rešavanja sirijskog konflikta. Ipak, Štajnmajer i Obama veruju u snagu diplomatije, iako put do rešenja izgleda dug a u igri su vrlo različiti interesi: rusko-američke suprotnosti, regionalne sile Saudijska Arabija i Iran – što na sirijskom tlu dovodi do brutalnog ratovanja za tuđ račun.
Posebna uloga za Nemačku
Nemci bi – prema želji Amerikanaca – trebalo da doprinesu rešavanju sirijske krize. To je više muka nego čast. Ali, Berlin ima još otvorenih veza sa Moskvom. A to bi – baš kao i u nuklearnim pregovorima sa Iranom – moglo biti od neprocenjive vrednosti.
Nemački ministar spoljnih poslova Štajnmajer ponudio se kao pregovarač. On želi da zavađene vlastodršce dovede za isti sto. U svom govoru je potražio zajednički imenitelj među različitim protivnicima: Siriju kao sekularnu, demokratsku i ujedinjenu državu u kojoj nasilje nema šanse. Ali, u tome najsporniju ulogu ima buduća uloga sirijskog diktatora Bašara al Asada. Strašno je to što Evropljani koje pritiskaju reke izbeglica pri tome više izlaze u susret Putinu nego Amerikancima.
Sve i ako Svetska organizacija do sada nije bila u stanju da zaustavi rat u Siriji koji besni već četiri godine, u Njujorku su bar svi akteri bili prisutni. A nedelja UN je ponovo razvila svoju sopstvenu dinamiku. Naredne nedelje i meseci će pokazati kako će se ona razvijati.