Prvi nemački genocid – suočavanje nepoželjno?
31. jul 2018.
„Herero više nisu nemački podanici (…). Unutar nemačkih granica će svaki Herero – sa oružjem ili bez njega, sa stokom ili bez nje – biti odstreljen. Više ne primam žene i decu, oterajte ih nazad njihovom narodu i dozvolite da se i na njih puca.“
To je naredba general-pukovnika Lotara fon Trote koji je 1904. godine poslat da uguši pobunu u koloniji koja se zvanično zvala Nemačka jugozapadna Afrika i nalazila na prostoru današnje Namibije. Trota je eksplicitno rekao da je neophodno „uništiti naciju kao takvu“ i u tome je imao podršku cara Vilhelma II.
Nemačka zataškava šta može
Pripadnici naroda Herero i Nama, koji su se pridružili ustanku, sistematski su odsecani od izvora vode, ubijani, izgladnjivani u koncentracionim logorima, moreni fizičkim radom. Tako je ubijeno oko 100.000 ljudi. Ovaj zločin se smatra prvim genocidom u 20. veku.
Sramnu epizodu svoje istorije Nemačka je dugo odbijala da nazove pravim imenom. Ni danas to ne čini jasno i glasno, insistirajući na tumačenju da genocidom mogu biti proglašeni samo masakri počinjeni nakon što je na snagu stupila Konvencija UN o genocidu 1951.
No, 2016. je u jednom zvaničnom dokumentu berlinskog Ministarstva spoljnih poslova navedeno da zločin u Namibiji može biti nazvan genocidom. Vlada je pojasnila da se tu radi o pojmu u „istorijski-političkoj debati“, ali ne i u „pravnom smislu“.
Namibija tako do danas nije dobila nikakvu odštetu. O tome su vlade Nemačke i Namibije vodile tajne pregovore. Većina medija u Namibiji zato više spekuliše nego što prenosi pouzdane informacije. Tako se piše da će se Namibija odreći odštetnih zahteva zbog genocida a da će Nemačka zauzvrat plaćati toj zemlji visoke sume za razvojnu pomoć. Obe vlade su to demantovale.
Ambasadoru je prekipelo
Danas nije tako prijatno biti nemački ambasador u Namibiji. To je trenutno Kristijan Šlaga koji je u diplomatskim misijama već 30 godina (bio je, između ostalog, i ambasador u SAD i Portugaliji), i koji je pre nekoliko nedelja, nimalo diplomatskim rečnikom, preneo da je sve češće cilj verbalnih napada, da ga vređaju i nazivaju raznim pogrdnim imenima i da je to već postalo nepodnošljivo.
Gnev u Vindhuku, glavnom gradu Namibije, je lakše razumeti ako se ima u vidu da Namibija od zvaničnog Berlina do danas nije dobila ni izvinjenje zbog genocida, a kamoli odštetu.
„Narod gubi strpljenje“, rekao je Maksimilijan Vejlant sa namibijskog Instituta za istraživanje javne politike. „Nakon više od dve godine pregovora još nema rezultata, a neki ljudi se pitaju da li Nemačka zaista pregovara sa dobrom voljom i da li je spremna da sasluša kakve su potrebe Namibijaca“, dodaje on. Prema poslednjim anketama, dve trećine Namibijaca zahteva da Nemačka plati odštetu.
Plemenske starešine vrše pritisak
Pri tome anketa pomenutog instituta pokazuje da je manje od 50 odsto ispitanih građana zadovoljno načinom na koji njihova vlada vodi pregovore – iako o tim pregovorima može da sazna uglavnom samo nepouzdane informacije medija ili opozicije.
Tradicionalne starešine naroda Herero i Nama smatraju da je vlada u Vindhuku suviše meka prema Berlinu. Te starešine ne učestvuju u pregovorima i zato bi htele da se za to učešće izbore sudskim putem – o tome će odlučivati sud u Njujorku. Nemačka je uložila prigovor na zahtev plemenskih starešina.
Predvodnik nemačkog pregovaračkog tima, demohrišćanski političar Rupreht Polenc, rekao je da „je u interesu nemačke vlade da što pre okonča pregovore“ ali priznaje i da je „važno da rezultate pregovora ne prihvati samo namibijska vlada, već i narod“.
On prenosi i da je angažovana posebna radna grupa koja radi na formulisanju nemačkog izvinjenja i „planiranju projekata koji će biti ponuđeni posebno pogođenim grupama stanovništva.“