Vreme je da Berlin zauzme stav o genocidu

„Nemačka mora da zauzme stav“, zahteva Izrael Kaunatjike, pripadnik naroda Herero koji živi u Berlinu. „Ova zemlja bi konačno morala da prizna da je u današnjoj Namibiji počinjen genocid nad narodima: Herero, Nama, Damara i San.“ Kaunatjike nije usamljen sa svojim stavom – sve je više glasova koji se zalažu za to, a posebno otkako je nemački Bundestag zločin nad Jermenima okarakterisao kao genocid. „Međutim, oni nas ne uzimaju za ozbiljno. To je diskriminacija. Nema trunke poštovanja prema žrtvama“, kaže Kaunatjike, član inicijative „Genocid ne zastareva“.

Nemačke trupe su 1904. u tadašnjoj koloniji pod nazivom „Nemačka zapadna Afrika“ počinile prvi genocid u 20. veku – slažu se i istoričari i Ujedinjene nacije. General-pukovnik Lotar fon Trota je, zbog ustanka naroda Herero, naredio uništenje oko 70.000 Herera, što je oko 80 procenata ukupnog stanovništva, ali i uništenje skoro polovine naroda Nama. Ujedinjene nacije su još 1948. zvanično priznale da se radi o genocidu. Samo se Nemačka tome opire sve do danas.

U Bundestagu do sada nije bilo sluha

Nekadašnji savezna ministarka za razvoj Hajdemari Vićorek-Cojl načinila je, kao predstavnica vlade, 2004. prvi korak. Na jednoj misi u Vaterbergu u Namibiji molila se za „oproštaj naših grehova“. To je zapravo bilo prvo zvanično nemačko izvinjenje. Otada je u Bundestagu bilo više inicijativa, ali ih je vlada sve odbijala, podseća Vićorek-Cojl u izjavi DW-u.

Poslednja je bila 2012. kada su socijaldemokrate (SPD) i Zeleni podneli zahtev da se prizna da je genocid počinjen i da se on nazove pravim imenom. U avgustu 2012. vlada je uputila odgovor prema kome se Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida koju su Ujedinjene nacije usvojile 9. decembra 1948, ne može primenjivati retroaktivno. Pored toga, vlada je ponovila da prema Namibiji Nemačka ima moralnu i istorijsku odgovornost, i da će se učinjena nepravda popraviti „intenzivnom saradnjom“ sa tom zemljom.

Iskoristiti situaciju

Ali, kako kaže Kaunatjike, to nema nikakve veze sa priznanjem krivice i na izvinjenje se i dalje čeka. „Nakon debate o genocidu nad Jermenima“, kaže Vićorek-Cojl, „ukazala se prilika i za formalno priznanje jer se ne može stalno samo od drugih zahtevati odgovornost. Mora se priznati i sopstvena krivica i ona se tako mora i nazvati.“

Kauntjike iz te diskusije crpi novu nadu, jer smatra da se „nešto pokreće“. Iz toga bi mogla da se izrodi revizija zahteva iz 2012. I poslanik u Bundestagu Karamba Diabi unosi nove elemente u diskusiju. On se u svom govoru početkom maja u Bundestagu, snažno založio za pravedno prerađivanje tog poglavlja istorije, za „živu kulturu sećanja“ – kako u školama, tako i u udžbenicima istorije. Diabi je pozvao Bundestag da prizna genocid, jer bi „vlada morala da se u potpunosti suoči sa istorijskom odgovornošću Nemačke“.

Zvanično izvinjenje morala bi da prati reparacija, koja bi bila usmerena direktno pogođenim oblastima, smatra Kaunatjike. Veliki broj potomaka ubijenih i proteranih danas živi u Bocvani, Angoli i Južnoafričkoj Republici. Oni bi morali da budu obeštećeni za zemlju koja je oteta njihovim precima, zahteva taj Namibijac.

I Vićorek-Cojl slično razmišlja. Inicijativa pomirenja trebalo bi da ide dalje od opšte reparacije. Reparacija, koja se odvija tako što se izvesne sume uplaćuju u budžet namibijskoj vladi, prilično je neodređena. „To bi moralo da dođe do ljudi u pogođenim regionima kako bi se poboljšali njihovi životni uslovi.“ Inicijativa pomirenja morala bi da bude usmerena u regione u kojima žive potomci žrtava.

„Neznanje i neosetljivost“

Kaunatjike smatra da Nemačka ignoriše činjenice da su i „rasna istraživanja“, koja su sprovođena nad narodom Herero, deo nemačke istorije. Nemačko carstvo slalo je kosti Herera u Nemačku kako bi naučnici radili studije o „anatomiji rase“. I danas se u muzejima širom Nemačke nalazi oko 3.000 kostiju. Godine 2011. veliki broj kostiju i lobanja vraćen je Namibiji. Međutim, povratak je, smatra bivša ministarka Vićorek-Cojl, pratilo „potpuno neznanje i neosetljivost tadašnje vlade što je dovelo do još većeg nerazumevanja“. Tadašnja državna sekretarka Kornelija Piper prisustvovala je predaji kostiju u berlinskom Univerzitetu „Šarite“. Ali ona nije uputila nikakvo izvinjenje, zbog čega ju je publika izviždala. Možda je to jedan od razloga zašto je nova predaja 2014. Organizovana daleko od očiju javnosti.

Nade predstavnika naroda Herera, Kaunatjike počivaju na planiranom putovanju u Namibiju grupe nemačkih parlamentaraca iz Društva za razvoj južne Afrike (SADC) početkom juna. Delegaciju predvodi Dagmar Frajtag iz SPD-a, a u Namibiji će se sastati sa tamošnjim parlamentarcima, predstavnicima civilnog društva i fondacija, kao i naučnicima.