Karta straha je u ovoj igri uvek adut. Kada se neka opasnost provuče kroz megafon, onda se sve može – recimo faktičko ukidanje prava na azil uvođenjem proizvoljne „gornje granice“ za prijem migranata. Ili nova runda proširenja EU, ovog puta na šest država Zapadnog Balkana. Jer čim je strah na talonu, argumenti više nemaju šanse.
Kod planiranog prijema Crne Gore, Srbije, Kosova, Albanije, BiH i Makedonije u EU pre svega se radi o bojaznima. S jedne strane se upozorava na ekonomski i politički uticaj Rusa, Kineza i Saudijaca u evropskom predsoblju. Sa druge strane su opasnosti koje su odomaćene u ovim društvima i isijavaju ka ostatku Evrope: rašireni nacionalizam i populizam, sveprisutna korupcija, organizovani kriminal.
I pošto je to sve opasno za Uniju, dilema evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana nudi logično razrešenje: „Imamo izbor da izvozimo stabilnost ili da uvozimo nestabilnost.“
- pročitajte još: Junker stiže da „ohrabruje“
Han i drugi zagovornici prijema zemalja Zapadnog Balkana u EU ne govore o tome da bi ovaj korak nešto pozitivno doneo Uniji, da bi je obogatio ili čak unapredio. Ne, željeno proširenje ima negativnu motivaciju: to je manje zlo, zauzdavanje opasnosti, ograničavanje štete.
Pošto je svima jasno da nijedna od šest zemalja trenutno ni izbliza ne ispunjava uslove za članstvo u EU poseže se za poznatim utešnim floskulama: pristupni proces bi trebalo da podsticaj za političke i ekonomske reforme. Drugim rečima: pristupni pregovori će napredovati samo ako ima napretka u ovim zemljama.
Ali to je nevina želja – to pokazuju dosadašnja iskustva sa proširenjem EU na istok. Hrvatska ili Rumunija, Bugarska ili Mađarska – sve te zemlje u trenutku prijema u EU nisu bile spremne niti su kao članice načinile značajne napretke. Jesu doduše tokom pristupnih pregovora donele neke zakone jer je to od njih traženo ili osnovale agencije za borbu protiv korupcije. No ništa od toga nisu zaista usvojile: i dalje nepotizam važi za deo tradicije, korupcija je sveprisutna i svuda se nailazi na nedovršene, manjkave demokratske strukture.
Neće drukčije biti ni sa šest balkanskih zemalja. Aktuelna najava članstva u EU u ne tako dalekoj budućnosti potvrdila je vladajuće elite na međunarodnom parketu i ojačala ih kod kuće. One sede čvrsto u sedlu i neće uskoro prepustiti moć.
Najbolji primer je srpski predsednik Aleksandar Vučić. On izuzetno razume igru na kartu evropskog straha od Rusa i Kineza. Jednovremeno se prikazuje kao moderan, pragmatičan i okrenut Evropi. Zato ga u Briselu i Berlinu tetošu kao ultimativni faktor stabilnosti na Balkanu, a ignorišu i tolerišu njegov autokratski stil vladavine, maltretman opozicije i glajhšaltovanje medija.
Sada je pomenuta i godina u kojoj bi Srbija mogla da se nađe u EU – 2025. Vučić je jači nego ikad. A još je mlad – sve ukazuje da će upravo on biti taj koji će potpisati pristupni ugovor.
- pročitajte još: Jedan po jedan ili zajedno u EU?
Bez izuzetka sve zemlje Zapadnog Balkana žele u EU. Vladajuće elite se nadaju finansijskoj pomoći kojom će zabašuriti sopstvenu inertnost i nesposobnost. U to ime će prinudno prilagoditi nacionalno zakonodavstvo zahtevima EU, preduzeće i par kozmetičkih radova na fasadama svojih društava. Ali strukture moći se neće promeniti jer bi ta promena značila odlazak upravo tih elita.
Za EU to znači više problema, još komplikovanije strukture, još više neslaganja i – nasuprot očekivanjima – još više nestabilnosti iznutra.
Zato bi Briselu bilo bolje da državama Zapadnog Balkana ne nudi puno članstvo već najpre zajedničku trgovinsku zonu ili privilegovano partnerstvo. Valja naći oblik saradnje kojim se podržavaju ekonomski slabe zemlje i podstiče razvoj demokratskog civilnog društva. Ali sve to – izvan EU.
O članstvu u EU bi moglo da se priča ako onda ove zemlje jednog dana zaista iz sopstvenog ubeđenja izgrade stabilne demokratske strukture na temelju principa pravne države. Tada bi pričali kao ravnopravni partneri. To bi tek bio pravi uspeh za sve.