Donald Tramp je dve godine po stupanju na dužnost, i usred jedne od najdužih blokada vlade u poslednje vreme, imao dve opcije: mogao je da iskoristi privilegovanu poziciju i prezentira se kao pravi vođa države, koji ozbiljno pokušava da prevaziđe jaz podela u zemlji. Mogao je da kaže da ostaje pri tome da je zid najbolje rešenje za problematičnu situaciju na južnoj granici zemlje; da za dobro nacije stremi kompromisu između Republikanaca i Demokrata kako bi blokada vlade bila obustavljena i istovremeno zaštićena granica SAD.
Mogao je, na primer, da kaže: „Dragi moji sugrađani, nezavisno od toga jeste li republikanci ili demokrate, nezavisno od toga da li me podržavate ili odbacujete, večeras možemo da u interesu naše zemlje počnemo iznova, da sarađujemo i prekinemo blokadu vlade“.
Opcija pružene ruke
Drugim rečima: mogao je da pokuša da novoizabranom Kongresu pruži ruku kako bi našao kompromis oko obezbeđivanja granice, nakon što je sam sebe naterao u ćošak.
Najbolje bi bilo bilo to što bi ga njegovi sledbenici i dalje podržavali, jer mu veruju – šta god da kaže. Sigurno je da bi tvrdi desničari mogli da mu prigovore da se pokrio ušima. Sigurno je i da mu ni Demokrate, ni veliki broj Republikanaca ne bi verovali i da bi tražili dokaze da ozbiljno misli. Ali, da je bar krenuo putem iznenadnog ujedinitelja jedne podeljene zemlje, to bi bar bio pokušaj da se izbegne totalni slom, koji za zemlju predstavlja blokada vlade koju je sam prouzrokovao.
Naravno da u svom govoru nije učinio ništa od svega toga.
Retorika straha
Umesto toga, on je iskoristio priliku da ponovo udvostruči svoje zahteve za finansiranje zida na granici sa Meksikom. Situaciju na granici je, upotrebivši tvrdnje koje vode u zabludu, nazvao „nacionalnom bezbednosnom krizom“. Drugim rečima, stvarno je uspeo ono što je bilo gotovo nezamislivo: da još više podeli zemlju.
Tramp je govorio da je glavni problem ilegalno doseljavanje na južnoj granici. Pri tome „bezbednosna kriza“ koju je on dijagnostifikovao, prema mišljenju većine stručnjaka sa imigraciju, uopšte ne postoji. Ali, Tramp je u svom govoru podstakao strahove od ilegalnih doseljenika jer ih je doveo u vezu sa zločinima, iako više studija pokazuje da stopa kriminala među ilegalnom doseljenicima generalno nije veća nego među američkim građanima.
Bez podsticaja za rešenje krize
Najgore je to što Tramp Demokratama nije dao nikakve podsticaje za rešavanje konflikta. Umesto toga, ponovo je tvrdio da dela ispravno i da za granični zid treba da se plati pet milijardi dolara – a upravo to su Demokrate u prošlosti kategorički odbijale. Zašto bi sada one odstupile od te pozicije?
I tako je Donald Tramp u ovom govoru još jednom pokazao da nije u stanju, ili da nema volje, da ispuni jedan od glavnih uslova za jednog predsednika: da ne deli, već da ujedinjuje naciju.