Čudni osećaj već viđenog je ostao nakon prvog susreta predsednika Donalda Trampa sa američkim Kongresom koji od četvrtka više nije pod apsolutnom kontrolom Republikanaca. Od sada Demokrate imaju većinu u Predstavničkom domu premda su Republikanci zadržali Senat, ali Trampu trebaju oba doma kako bi progurao svoj budžet i okončao blokadu finansiranja i rada institucija, takozvani shutdown.
Taj osećaj već viđenog ne može se pripisati kojem piću više koje je posmatrač možda popio za doček Nove godine. U pitanju je Tramp koji i dalje jednostavno trampuje. Američki predsednik se tako proglasio vrhovnim pregovaračem sa Demokratama i vratio dobro oprobanom scenariju.
Na sastanku kabineta – dok su ga sa boka podržavali sekretari za odbranu i unutrašnje poslove – Tramp je ponovio da Demokrate moraju pristati da se u budžetu nađu sredstva za „veliki predivni zid“ na granici sa Meksikom.
Onda je osramotio svog potpredsednika Majka Pensa rekavši da neće prihvatiti ni cent manje od 5,6 milijardi dolara za zid iako je Pens samo dan ranije u ime Bele kuće preneo Demokratama da će Tramp pristati i na upola manju sumu. Na posletku, predsednik je optužio Demokrate za shutdown.
Pošto je povukao tako debelu crvenu liniju, nije čudo što se prvi sastanak sa novim liderima u Kongresu završio bez ikakvog napretka. Rad brojnih agencija i ministarstava u kriznom modusu se nastavlja. Dok se ne donese budžet, oko 380.000 ljudi u federalnoj administraciji je na prinudnim neplaćenim odmorima, a oko 420.000 mora da radi bez plate – dobiće je tek kad se postigne kompromis.
Trampov stil – biće kako ja kažem ili nikako – nije sjajno funkcionisao ni dok su Kongres, u prve dve godine njegovog mandata, kontrolisali samo Republikanci. Još će slabije funkcionisati sada kada su Demokrate većina u predstavničkom domu. No Tramp je sasvim neopterećen misaonim procesom kojim bi zaključio šta je zbilja ostvarivo ili u najboljem interesu Sjedinjenih Država.
Umesto toga, jedini kriterijum njegove politike je procena kako će ovaj ili onaj potez odjeknuti u njegovom biračkom telu. To objašnjava zašto je okrenuo ćurak krajem prošle godine kada je odbio da potpiše kompromisni predlog budžeta koji mu je dostavio Kongres. Konzervativni novinski i televizijski komentatori su kritikovali taj budžet i Trampu nije dugo trebalo da mu se i sam usprotivi.
Trampov rezon da uradi baš sve za šta veruje da zadovoljava njegovu biračku bazu objašnjava i zašto je spreman da postavlja nerealno visoke zahteve za skupi zid. Ojačane Demokrate nemaju računa da daju Trampu tih pet milijardi dolara kako bi ispunio predizborno obećanje. Na posletku, protivljenje Trampovom zidu bilo je jedan od glavnih aduta u izbornoj kampanji za Kongres i na tom su talasu u najviše zakonodavno telo ušle mnoge progresivne demokrate, među njima i brojni političari sa migrantskim korenima.
Uprkos svom jogunjenju, pretnjama i svaljivanju krivice na drugu stranu, Tramp će na posletku biti primoran da digne ruke od nerealnih zahteva kako bi prekinuo krizni modus u kojem njegova administracija radi. Može samo da se nagađa kada će se to tačno desiti. Ali nekada predsednika zna da preumi samo jedan komentar koji čuje na konzervativnom Foks Njuzu.