Problemi Latinske Amerike
2. novembar 2019.
Kada se radi o političkoj situaciji - Venecuelu, Čile, Boliviju i Brazil dele svetovi. Ali kada je reč o aroganciji tamošnjih vlasti i uzrocima delom nasilnih protesta - onda sve ove zemlje puno toga povezuje. U Latinskoj Americi nema pravih niti održivih napora kako bi u društvu zaživela socijalna pravda. Vidljiva su dve sasvim suprotne tendencije: takozvana socijalistička preraspodela ili takozvana (neo)liberalna politika konsolidacije.
Čak i sam Čile, koji je politički najmanje polarizovan, ima iskustva u postizanju političkog konsenzusa i ekonomski najbolje stoji, ne vodi politiku socijalne preraspodele. Rovovske bitke tamo se ne vode između političkih tabora, već između onih koji imaju sve i onih koji hoće da dobiju više ali im to ne uspeva. Siromaštvo je u Čileu poslednjih godina drastično smanjeno, ali to važi i za Boliviju i Brazil. Novonastali srednji sloj želi da dobije šansu za rast, želi bolju budućnost za svoju decu i ne želi da ponovo bude vraćen u siromaštvo. To ne priznati i ne razumeti, govori o strašnoj ignorantnosti i ravnodušnosti vladajuće klase u Čileu, ali i u Boliviji i Brazilu.
Bolivija i Venecuela ali i Brazil su se u vremenima vladavine Radničke partije ograničili na čistu politiku preraspodele, bez da su ozbiljno investirale u obrazovanje, infrastrukturu i sisteme osiguranja bazirane na solidarnosti. Dok su cene sirovina bile visoke, država je velikodušno subvencionisala siromašnije slojeve. Ali takvi potezi bili su i ostali milostinja, jer nikada nisu postali zakonska obaveza. Političkog dijaloga, kojim bi se bogati slojevi društva i njihovi politički predstavnici pridobili za takve ustupke, nije bilo. Umesto toga, opozicija je marginalizovana a raspodela sredstava zloupotrijebljena kao sredstvo za ostanak na vlasti. Rezultat svega je: Venecuela je diktatura a Bolivija i Brazil su, svaka na svoj način, na putu da to postanu.
Argentina već decenijama ide od jednog do drugog ekstrema, bez da je ikada postignut ozbiljan konsenzuz između različitih društvenih grupa. Jedina konstanta je, kako se čini, bila totalni nedostatak spremnosti da se investira ili veruje u sopstvenu zemlju. Do dan danas Argentinci, koji imaju novac, menjaju ga u dolare - bez obzira koja je vlada na čelu zemlje.
Solidarnost sa svim sugrađanima, bez obzira kojem sloju društva pripadali, solidarnost prema državi ili u najmanju ruku prema zemlji u kojoj živiš? Plaćanje poreza i socijalna davanja u cilju opšteg dobra? Ni u kojem slučaju! Deviza je: Uzmi što više možeš i ona je zajednički obrazac ponašanja svih slojeva društva. Porese stope su delom preniske, broj poreskih platiša premali a izbegavanje plaćanja poreza provlači se kroz sve segmente društva. Nije slučajno što je neformalni sektor tako veliki. Posledica toga je da se država finansira preko potrošačkog poreza, što opet više opterećuje siromašnije slojeve društva. Urugvaj je možda jedina zemlja Latinske Amerike, koja u poreskom zakonu ima neku vrstu poravnanja u smislu preraspodele sredstava ali čini se da je konsenzus o tome sada doveden u pitanje.
Uzroci za to su mnogostruki: posledice kolonijalnog doba za koje je karakteristična bila eksploatacija i rasizam, različiti stepeni konfrontacije sa prošlošću tokom diktatura u čemu posebno loše stoji Čile, zatim građanski ratovi u Kolumbiji i Peruu, polarizacija različitih društvenih slojeva i grupa, koja se potpaljuje postovima na socijalnim mrežama i naravno sveprisutna korupcija.
Iskustvo života u diktaturi dovelo je do toga da je gotovo nemoguće da se neki političar dva puta bira. To smanjuje odgovornost a prezidijalni sistem vladavine ograničava demokratsku kontrolu.
Latinska Amerika mora savladati brdo aktuelnih problema ali i onih iz prošlosti. Svakome bi međutim moralo biti jasno da to nije moguće ako se ne uključe svi odnosno da to ne može funkcionisati bez društvenog konsenzusa. Ništa novo, ali ipak, ukratko:
- Niko nema pravo da zbog svog porekla ima više privilegija od drugih. Onaj ko više radi i ko ima veću odgovornost treba da zarađuje više ali i da plaća odgovarajući porez.
- Svako ima pravo na deo kolača. Bez istinskog truda i samo raspodelom to je nemoguće postići. Kolač se brzo pojede, ako niko ne mesi testo za novi kolač.
- Država, koja ne uvede odgovarajući porez i koja nije u stanju da ga prikupi, je zakazala. Onaj, koji odbija da plati svoj porez, nije građanin.
- Nepristajanje na kompromis nije rešenje. Nasilje bilo protiv ljudi ili stvari, vandalizam koji uzima ljudske živote samo stvara novo nasilje.
- Dijalog i konsenzus, mera i umerenost su možda pojmovi koji zvuče dosadno ali oni bi Latinskoj Americi puno pomogli.