Talas protesta se valja Južnom Amerikom
25. oktobar 2019.
Poslednjih sedmica dve zemlje Južne Amerike bile su poprište žestokih protesta: Čile i Ekvador. Pri tom to nisu susedne zemlje – udaljene su oko 3.000 kilometara. U oba slučaja proteste su pokrenule određene odluke predsednika, Lenjina Morena u Ekvadoru i Sebastijana Pinjere u Čileu. Bili su to okidači masovnih reakcija civilnog društva.
Slične su tendencije i u drugim zemljama Južne Amerike, kaže Valeska Hese, šefica odeljenja za Latinsku Ameriku nemačke Fondacije „Fridrih Ebert“ bliske socijaldemokratama.
U razgovoru za DW ona je podsetila da je predsednik Ekvadora Moreno, baš kao i predsednik Argentine Maurisijo Makri, morao da najavi mere štednje – koje je nametnuo Međunarodni monetarni fond (MMF) kao uslov za dodelu kredita.
„MMF propagira iste recepte već više od 50 godina, odnosno štednju u javnoj potrošnji i liberalizaciju ekonomije“, kaže Hese.
Iako Čile nema problema sa dugovima, postoje paralele sa Ekvadorom i Argentinom. „Čile je najneoliberalnija zemlja na svetu, a sva područja javnog života su privatizovana: penzije, zdravstvo, obrazovanje.“
Ali očigledno da mnogi Čileanci jedva sastavljaju kraj s krajem – važan okidač za protest: „Srednja klasa u Čileu zarađuje u proseku oko 700 evra mesečno a ima troškove života uporedive sa Berlinom.“
Pokazatelji nejednakosti
Pri tom podaci koji se tiču ekonomije Čilea kažu da je toj zemlji zapravo dobro. Tome u prilog idu i izveštaji poput Ekonomske komisije za Latinsku Ameriku i Karibe (CEPAL), prema kojima je, na primer, siromaštvo u Čileu palo za tri odsto između 2016. i 2019. godine.
Međutim, isti izveštaj navodi da u Čileu jedan odsto stanovništva poseduje 26,5 odsto imovine.
Razlike između bogatih i manje bogatih mogu se primetiti u mnogim zemljama Latinske Amerike, kaže Valeska Hese. To nije najsiromašniji region na svetu, „već onaj sa najekstremnijom nejednakošću“. To potvrđuje i međunarodni Džini indeks Svetske banke.
Samo dve od deset zemalja s najviše nejednakosti nisu smeštene u Latinskoj Americi: Južnoafrička Republika i Ruanda. Čile je sedmi na ovoj listi.
Mihael Alvarez je portparol Fondacije „Hajnrih Bel“ u Berlinu, a dugi niz godina je vodio kancelariju te fondacije bliske Zelenima u glavnom gradu Čilea. Prema njegovom mišljenju, nakon napretka u socijalnoj oblasti početkom devedesetih, nekoliko latinoameričkih zemalja se poslednjih godina vraća na mere štednje.
„U Ekvadoru, Argentini i drugim zemljama regiona raste deficit i država to ne rešava sistematskom reformom poreskih prihoda. Dakle nema poreske reforme“, kaže Alvarez.
Valeska Hese kaže da je „u vreme levičarskih vlada postojalo mnogo programa preraspodele koji su ublažili siromaštvo“. Međutim, nisu rešeni strukturni problemi.
Da li će se protesti proširiti na region?
Postoji li „opasnost“ da se protestima „zaraze“ i druge zemlje u regionu? Valeska Hese kaže: „Ako bi ono što se događa u Ekvadoru i Čileu bilo zarazno, onda bi i ljudi u Argentini izašli na ulice. Ali, možda ne izlaze sada na ulice, jer u nedelju ionako izlaze na izbore.“
Betina Horst, zamenica direktora konzervativnog čileanskog istraživačkog centra „Sloboda i razvoj“, komentariše skeptičnije: „Svaka država u Latinskoj Americi ima svoje ekonomske specifičnosti i jedini zajednički element je da uvek postoje organizovane grupe radikalizovanih levičara, koji žele da destabilizuju demokratiju. Tamo gde ne uspevaju dođu na vlast izborima, pokušavaju to silom.“
Prema njenom mišljenju, upravo se to događa u Čileu: „To je protest bez jasnih zahteva, bez lidera, koji samo želi da destabilizuje demokratiju.“
Mihael Alvarez se uopšte na slaže sa njom. On osuđuje nasilje u Čileu, ali napominje da ima dosta mirnih demonstranata koji zahtevaju svoja prava. I to ne samo u Čileu:
„U poređenju sa prošlim vekom, ljudi u Latinskoj Americi više nisu spremni da prihvate socijalnu nejednakost.“