Američka diplomatija na Balkanu – od Dejtonskog sporazuma u Bosni 1995, do proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. godine – nikada nije sledila ideju menjanja i pomeranja međunarodnih granica zemalja koje su nastale nakon raspada Jugoslavije. Umesto da predlaže menjanje granica, Vašington je uvek nastojao da pomogne u rešavanju etničkih problema instrumentima demokratije.
Na praktičnom nivou, pregovori vođeni uz posredovanje SAD bili su dovoljno komplikovani i bez pregovaranja o nacionalnim granicama. Na pregovorima o Ohridskom sporazumu u kojima su učestvovali i predstavnici Evropske unije i SAD, a kojim je sprečen etnički, građanski rat u Makedoniji, pregovaračke strane ni u jednom trenutku nisu ozbiljno razmatrale mogućnost teritorijalnog odvajanja kao rešavanja sukoba. Štaviše, Ohridski sporazum kao osnovno načelo postavlja tvrdnju da „nema teritorijalnih rešenja za etnička pitanja“.
Takvoj vrsti rešavanja problema SAD su se najviše približile u Dejtonskom sporazumu, prihvatanjem postojanja dva entiteta u Bosni i Hercegovini – Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Podela stvorena na tom elementu Dejtonskog sporazuma, samo je nastavila da podstiče etničke podele i stvara potrebu za spoljnim mešanjem u unutrašnje poslove zemlje.
Koncept privlačan nacionalistima i rasistima
Na žalost, svako malo nekome ponovo padne na pamet ideja o promenama granica kao rešenju za etničke sporove. Najsvežiji primer takvog predloga, koji Prištini očigledno nije baš mrzak, jeste da se sever Kosova iznad reke Ibra gde živi veliki broj Srba, trampi za komadić Preševske doline na jugu Srbiji gde živi veliki broj Albanaca. To bi, kao, trebalo da Kosovu i Srbiji omogući da krenu dalje na putu ka članstvu u Evropsku uniju.
Ta razmena teritorija je veoma loša ideja. Prekrajanje nacionalnih granica da bi se rešili etnički sukobi je praksa koja se koristila u kolonijalnoj eri, s ciljem stvaranja velikih, etnički čistih područja. Nacionalistima se taj koncept dopada, a on inače u sebi sadrži i priličnu dozu rasizma. U prošlosti je, međutim, malo doprineo sprečavanju etničkih tenzija i teško da će to moći i sada.
Šta je sa Srbima koji žive u drugim delovima Kosova? Šta sa Srbima koji žive u Preševskoj dolini, sa Abancima koji žive na svojim imanjima na severu Kosova?
U interesu Rusije
Razmena teritorija između Srbije i Kosova bi zato vrlo verovatno izazvala veću nestabilnost u regionu. Ako ta opcija prođe, Srbija i Republika Srpska će skoro pa sigurno početi da traže i neke druge trgovine teritorijama.
Drugi razlog zbog kojeg bi trebalo biti oprezan kada je reč o takvoj opciji jesu stalni napori Rusije da podstakne nestabilnost u regionu. S obzirom na sklonost Beograda Moskvi i ruske napore da poseje neslogu na Balkanu, ideja prekrajanja granica odlično se uklapa u rusku strategiju potkopavanja demokratije i stabilnosti u regionu. Osim toga, prekrajanje granica na Balkanu bilo bi u skladu i sa ruskim akcijama u Gruziji i Ukrajini.
Na žalost, Trampova administracija toliko je ovih dana zabavljena sama sobom, da je nema u rešavanju važnih pitanja na području Evrope. Vlade republikanaca nikada i nisu pokazivale mnogo interesa za Balkan, a Trampova to čini još manje. Džon Bolton, aktuelni nacionalni savetnik za bezbednost, pre nekoliko dana je – ironično, baš u Kijevu – izjavio da se SAD ne bi protivile dogovoru o teritorijalnoj razmeni između Kosova i Srbije.
Crtanje novih granica na kartama uvek se čini kao jednostavno rešenje. Ali ono to nije. Pojaviće se problemi oko Srba koji će ostati građani Kosova i Albanaca koji će i dalje nastaviti da žive na teritoriji Srbije. Biće problematično i izjednačiti vrednosti tih teritorija. Pre nego što se postigne bilo kakav dogovor Kosovo će verovatno tražiti potpuno priznanje svog suvereniteta i odvajanja od Srbije. Mora biti rešeno i pitanje srpskog pristupa istorijskim spomenicima na Kosovu. Pregovori oko tih tema biće veoma teški i nema garancije da će biti uspešni.
Odluka o odstupanju od demokratskih načela ravnopravnosti u državljanstvu pri rešavanju etničkih tenzija i pribegavanje alternativnom konceptu teritorijalnog odvajanja etničkih grupa, bio bi fundamentalni rez u uspešnim, međunarodnim naporima za zaustavljanje i sprečavanje ratova na Balkanu od 1995. do 2008.
Poboljšanje etničkih odnosa u regionu primenom načela demotracije – pravne jednakosti, jednakosti šansi i jednakog tretmana građana – možda iziskuje više vremena i napora, ali dugoročno gledano, tim sredstvima postiže se ravnopravnost građana mnogo bolje i stabilnije rešenje za etničke napetosti na Balkanu od prekrajanja granica.
*Džems Perdju, 1944, je bivši američki diplomata, predstavnik Pentagona na pregovorima u Dejtonu, specijalni izaslanik predsednika SAD za pitanje Kosova 1999-2001, posrednik u rešavanju etničkog konflikta u Makedoniji 2001, ambasador u Bugarskoj (2002-2005), te zamenik asistenta generalnog sekretara NATO (2005-2008). Autor je nedavno objavljene knjige „Mirotvorci: Američko vođstvo i kraj genocida na Balkanu“.