Kosovo – oduvek poseban slučaj?
4. septembar 2018.
Bečki list Viner cajtung donosi autorski tekst profesora međunarodnog i evropskog prava Petera Hilpolda o planovima za razmenu teritorija između Srbije i Kosova. „Protiv takve razmene teritorija odmah su se čuli veoma kritični glasovi: u prvoj liniji se ističe da ovakav rasplet vodi problematičnim pomeranjima granica i povlačenju granica duž etničkih linija što se uvek pokušavalo sprečiti tokom razrešavanja jugoslovenskih konflikata. Ali ta primedba nije baš ubedljiva: raspad Jugoslavije je, naprotiv, bio veoma određen etnički-religioznim elementima i najviše za onu republiku u kojoj se multietnički eksperiment nastavlja u velikom stilu – naime Bosnu i Hercegovinu – opstanak uopšte nije siguran.“
Onima koji smatraju da bi promena granica napravila međunarodni presedan, Hilpold odgovara: „Kosovo je oduvek od međunarodne zajednice tretirano kao poseban slučaj, kao sui generis. Planirana razmena teritorija pogodila bi relativno male oblasti. Ako stanovništvo kojeg se to tiče velikom većinom pristane, takvom bi se rešenju sa stanovišta međunarodnog prava malo šta moglo suprotstaviti. Problem bi postao kompleksniji ako bi kompromis obuhvatao razmenu stanovništva. Kako bi se osiguralo da se ne ponove zlehude epizode prošlosti, takva razmena bi morala biti na apsolutno dobrovoljnoj bazi i osigurana brojnim garancijama.“
Treba imati u vidu, dodaje autor, da razmena teritorija primarno ima unutrašnjepolitički značaj. „Zapravo odlučujuća tačka je priznanje Kosova od strane Srbije, a to se – kako bi se moglo zastupati na unutrašnjem planu – mora pravdati 'protivuslugama'. A na Kosovu to opet pretpostavlja odgovarajuće teritorijalne protivusluge od strane Srbije.“
Profesor Hilpold u Viner cajtungu zaključuje: „Kosovski problem se definitivno mora rešiti. Dalji nastavak statusa kvo sa državnošću u zoni sumraka i malodušnom politikom priznanja nezavisnosti suprotstavlja se dalji koracima za rešenja na Balkanu i više nikome od zainteresovanih strana ne donosi dobro.“
U bečkom dnevnom listu Standard drugačiji stav. Autor Paul Lendvaj piše da bi razmena teritorija bila „otvaranje Pandorine kutije“ koje bi jedva dočekali „proruski vođa bosanske Republike Srpske Milorad Dodik“, „hrvatski nacionalisti u Hercegovini“ koji „čežnjivo gledaju ka Zagrebu“ te „albanski ekstremisti“ u Makedoniji. „Kancelarka Merkel je nedavno i, nadajmo se, pravovremeno upozorila na ovu zapaljivu igru granicama na Balkanu. Najopasniji piroman sedi u Vašingtonu. Nakon debakla u Koreji je Trampov savetnik za bezbednost – u žestokom kontrastu sa dugogodišnjom balkanskom politikom SAD – dao zeleno svetlo za novi riskantni eksperimenti, ovog puta na drugom buretu baruta.“
Slično razmišlja Gerald Knaus, šef Evropske inicijative za stabilnost, koji je dao intervju za radio Dojčlandfunk. „Zvuči tako prosto: dva predsednika se dogovore, razmene teritorije, onda Srbija prizna Kosovo, Kosovo postaje država sa sigurnim granicama i svi su srećni. Ali zapravo je ovo jedna od početka do kraja opasna i cinična igra. Jer većina Srba koji žive na Kosovu jesu u oblastima koje se ne mogu obuhvatiti podelom Kosova. (…) Nijedna strana ne igra sa otvorenim kartama, a za region je fatalni signal ideja da se problemi manjina rešavaju tako što manjine nestanu.“
„Gonjena mnogim krizama, unutrašnjim i spoljnim, Evropa je gurnula u zapećak šest država Zapadnog Balkana“, piše Teo Zomer, bivši glavni urednik uglednog nedeljnika Cajt u kolumni koja je objavljena na portalu tog lista. Evropskim nečinjenjem je, dodaje, „nastao vakuum u koji drugi prodiru politički i privredno: Rusija, Turska, Saudijska Arabija i druge zalivske države, a pre svih Kina. Kinezi investiraju u zaostalu infrastrukturu, Arapi grade džamije i škola Kurana, Turska podržava muslimane koji su ostali od Osmanskog carstva, Rusija daje političku zaštitu. Svi zajedno su na putu da balkanizuju Balkan spolja.“
Zomer podseća da je EU mnogo investirala u region, ali da su balkanske zemlje na putu ka EU zatrpane papirologijom (pravna stečevina EU ima 80.000 stranica). „Srbija i Crna Gora sve više i više sumnjaju da će uspeti da uđu u EU 2025; tu je preveliki otpor Francuske – Makron: Produbljenje EU pre proširenja! Ni savezna kancelarka ne drži do tog termina. Doduše je EU u maju ponovo oglasila spremnost da ojača društvene promene u regionu, ali je najava ostala mlaka; nema ničeg konkretnijeg od odobravanja novih para za gradnju autoputeva i spuštanja naknada za roming.“
Dalje se u tekstu analizira mogućnost novog menjanja granica: „EU je rešenja srpsko-kosovskog konflikta proglasila preduslovom za prijem dvojih zemalja. Zapravo bi trebalo da budu srećni što se sada nešto mrda sa mrtve tačke između Beograda i Prištine. U petak će se pokazati kolike su šanse za rešenje kada se predsednici Vučić i Tači sastanu u Briselu. Ako i ne dođe do razmene teritorija, trebalo bi da je barem moguć modalitet autonomije za oblast na severu Kosova koju naseljavaju Srbi kao i priznanje kosovske nezavisnosti od strane Beograda.“
„Balkan je naše zadnje dvorište. Evropsko nejedinstvo, okretanje glave i tvrdičluk ugrožavaju njegovu stabilnost i čine ga poligonom za spoljne sile. Sve dok pod zajedničkim krovom EU ne oslabi konfliktni potencijal na Balkanu i ne obezbedi se njegovo blagostanje i ne garantuje demokratska ustrojenost, EU bi morala u najmanju ruku da drži zaštitni kišobran iznad pristupnih kandidata kako bi izbegla dalju balkanizaciju Balkana spolja“, zaključuje Zomer za Cajt onlajn.
priredio Nemanja Rujević