Povampirenje bez upokojenja
11. april 2020.
Konrad Rutkovski je profesor istorije na jednom od nemačkih univerziteta. Rešio je da provede nekoliko nedelja na jugoslovenskoj jadranskoj obali, daleko od suvoparnog akademskog života. Njegova unutrašnja drama počinje nakon saznanja da je hotelska soba u kojoj je odseo u stvari bivša kancelarija uprave Gestapoa u kojoj je on za vreme Drugog svetskog rata neko vreme službovao kao oficir ozloglašene nacističke tajne policije.
Profesorska priprema zločina
Roman Borislava Pekića „Kako upokojiti vampira“ sastoji se dobrim delom od opširnih pisama profesora Konrada Rutkovskog koja piše šuraku, poznatom hajdelberškom istoričaru.
Profesor Rutkovski pokušava da se konačno suoči sa povampirenom prošlošću i da odgovori na potisnuto pitanje: Zašto je učestvovao u ostvarenju jedne varvarske zamisli, intimno je prezirući i istovremeno uobražavajući da joj se suprotstavlja?
Da bi odgovorio na izazov sopstvene savesti, Rutkovski preduzima opsežnu analizu intelektualnog nasleđa od Svetog Avgustina do Ničea, od biblijskih interpreta do Vitgenštajna. Naporedo sa tim on vaskrsava događaje iz ratne prošlosti koji ilustruju njegov moralni pad.
Na kraju puta čeka ga pomračenje uma. To je bilo jedino utočište pred saznanjem da su ne samo on lično, već i dobar deo evropske misaone tradicije sa svim svojim naučnim i humanističkim obiljem, omogućili pripremu i ostvarenje totalitarnih ideologija, a time i – masovne zločine.
Rat protiv kojeg sam bio – ja sam objavio
„Rat u koji sam, navodno bez pristanka, uveden, ja sam objavio. Ja sam ga sa svojim duhovnim precima omogućio, čak i nužnim načinio. Pa ipak me je zaprepastio kao da je bio slučajan i bez ikakve veze sa mnom. Odbacujući odgovornost za njega, odbacio sam vlastitu stvarnost, kao da je čovek kadar odbacivati ruku kad god počini delo kojeg se misao stidi. Osećao sam, međutim da dihotomija time nije rešena.“
Po prvi put je profesor Rutkovski odlučio da misli beskompromisno i time pokušao da prevaziđe svoju intelektualnu suštinu.
Traženje kompromisa je tipičan način reagovanja intelektualca na neposrednu ugroženost njegovih moralnih načela ili biološke egzistencije. Intelekt postaje instrument pronalaženja alibija za lični kukavičluk. „To pravilo važi, razume se, samo za slabe intelektualce, bez volje. Ono ne važi za one jake, ali takvih nema. Oni koji su jaki više nisu intelektualci.“
Konobar kao Hajdeger
Protivrečnost čija će pogubnost pomračiti um Konrada Rutkovskog bila je jedna od najbolnijih nedoumica mislećeg čoveka u dvadsetom veku. Ona nam je nerazrešena predata u nasleđe.
Stoga je ovaj Pekićev roman i svojevrsna enciklopedija neuspelih pokušaja najboljih evropskih umova da ovaj čvor razreše (ili potpuno uspelih da ga jednostavno ignorišu). Tako roman postaje i jedinstveno uređeno groblje čovekovih ideja zbog čije su tendencioznosti, nedorečenosti ili dvosmislenosti umrli milioni ljudi.
Likovi romana nisu plod piščeve fantazije već idealnotipski nosioci piščevih saznanja nastalih decenijskim sistematičnim bavljenjem policijskom praksom totalitarnih režima. Njihovi su karakteri utemeljeni u žalosnim hronikama dvadesetog veka.
Autor ne preza od umetanja fakata u tkivo teksta. Tako nam, na primer, autentične reči jednog provincijskog kelnera Kurta Franca, kasnijeg esesovskog unteršturmfirera u Treblinki, zvuče kao organski deo Pekićeve knjige: „Mi moramo doseći tačku u kojoj ništa više nećemo morati da radimo, čak ni dugme da pritisnemo kad ujutru ustanemo. Jer mi smo gospodari, i naša je uloga ne da činimo već da budemo.“
Rutkovski dobija pravo da prokomentariše: „Taj Kurtov svet bio je koncetracioni logor. Pri svemu tome, Hilmare, nemoguće je da nas ne obuzme divljenje pred intelektom koji od jednog provincijskog kelnera pravi hajdegerskog mislioca.“
Misaona molekularna struktura zločina
Pekić stvara dvostruku distancu od sopstvenog teksta umećući priređivača rukopisa i sopstveni uvodni komentar između sebe i Konrada Rutkovskog, naslovljavajući svako njegovo pismo „priređivačevim“ naslovom. Svaki naslov upućuje na po jedno poglavlje evropske misaone istorije.
U predgovoru Pekić ne ostavlja mesta sumnji da su mu njegovi likovi pomogli da bolje razume način na koji se ideja o zasnivanju boljeg sveta pretače u krvavo istorijsko blato: „Otkriće da su se oni (Rutkovski, Štajnbreher, njegov nadređeni oficir, koji oličava imoralističku, logički besprekornu, mefistofelofsku genijalnost policijskog teoretičara, etc.) razvili iz jednog od tokova standardne evropske tradicije, i da su u svojoj misaonoj molekularnoj strukturi samo dosledna radikalizacija tih tokova, bilo je potresno i uzbudljivo.“
Ludilo danas
Ludilo je dobar glogov kolac za povampireno sećanje. Ono oslobađa od odgovornosti i rešava nerešivu dihotomiju. Kada takvo ludilo poprimi organizovane političke forme koje pretenduju na učešće u podeli vlasti, onda se moramo nužno zapitati kakvu unutrašnju strukturu, kakve ljudske razloge i napokon kakvu mimikrijsku moć poseduje ona vrsta intelekta koja ponovo pokušava proizvesti kozmetičke preparate za demokratsko šminkanje navodno zauvek upokojene totalitarne lešine?
Kako bi se svako od nas ponašao u sudaru sa takvim intelektom kao reprezentom državne moći? Ovaj nas roman čini nesigurnim.
Time nam vraća deo naše izvorne kritičke snage, potrošene na rutinskoj putanji koja se nekada protezala između univerziteta i biblioteke, a potom sve češće između robne kuće i kauča pred televizorom.
Simulirani sukob – povampirenje bez upokojenja
Svakako, ovaj roman je posebno otrovan za intelekt koji se bavi temeljnim revidiranjem prošlosti, a time – hteo to ili ne – ponovnim organizovanjem ludila. Svakako bi i nemačkom čitaocu bio koristan susret sa profesorom Rutkovskim. Međutim, nemački izdavači radije objavljuju žive pitke autore od mrtvih enciklopedista.
Mada znam da je u vremenu pojednostavljene rečenice, plitke fraze i sladunjavog sižea, preporukom da se pročita ovaj roman teško dopreti do čitalaca u digitalnom svemiru, apelujem na njihovu dosadu u izolaciji.
Ako ništa, Pekić bi im mogao objasniti zašto u svakom kriznom vremenu, pa i u doba straha od zaraze, ljudi većinski više vole nabusite šerife, a manje slobodoumne ljude. Pekić je ogolio tehnike kojima intelekt sebe zavarava dok servisira autoritarnu moć.
Psihogram Konrada Rutkovskog smešten u dijahronijske i sinhronijske koordinate evropskog duha dragocen je pokušaj da se, kako sam Pekić kaže, opiše paradoksalan nastanak totalitarne svesti iz – simuliranog sukoba sa njom.