Putovanje u Novi Jerusalim

Nakon sto smo sklopili korice knjige „Novi Jerusalim“ pitamo se šta smo upravo pročitali: zbirku priča ili čak roman koji to nikada nije postao?  Kako god, „Novi Jerusalim“ je sjajna konstrukcija, jedna od onih za čiju je rekonstrukciju potrebno utrošiti makar toliko čitalačke lukavosti, iskustva i strasti koliko je sa piščeve strane bilo uloženo u njeno stvaranje.

Umetnost u doba kuge

Knjiga se sastoji od pet priča koje hronološki grade jednu istorijsku vertikalu. Ona počinje u Grčkoj 1347, nastavlja se u Engleskoj sedamnaestog veka, vodi preko Francuske iz doba termidorskog terora i Beograda osamdesetih godina 20. veka sve do godine 2999.

U prvoj priči  „Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347“ upoznajemo se sa Grkom Dumetrijusom Kir Angelosom. On je genijalni drvodelja i, po sopstvenom priznanju, kao svi veliki umetnici – velika hulja.

Mediteranom hara kuga, a majstor po narudžbini jednog zagonetnog, moćnog stranca delje svoje životno delo, najbolju stolicu na svetu. Unaokolo hrpimice umiru ljudi, a majstor pokušava da iz teške drvene građe oslobodi do tada neviđeno obličje koje se u njoj skrilo. Po obavljenom poslu on vara naručioca isporučujući mu kopiju remek-dela. Umire od kuge u svojoj savršenoj stolici pa ga zajedno sa njom spale – po ondašnjim dezinfekcionim običajima.

Doba progona veštica

U drugoj priči „Otisak srca na zidu“ upoznajemo se sa smešno-strašnom životnom pustolovinom Džona Bleksmita. On nije veliki umetnik, mada je oduvek želeo da se posveti sviranju na flauti nadahnut drevnom ostrvskom legendom o Sviraču iz zlatnih vremena. Bleksmit poseduje jedinstveni božanski dar da prepozna vešticu bez primene varvarskih metoda fizičke torture. Žene koje pokaže prstom bivaju obešene. Njegova blistava karijera traje do trenutka kada mora da pokaže prstom sopstvenu majku. Nakon njene smrti on uobražava da je postao veštac.

Ništa manje paradoksalna nije priča o običnom pisaru u vreme Francuske revolucije. Zavodeći imena „neprijatelja naroda“ u knjigu sa terminima pogubljenja on slučajno umotava svoju užinu u papir na kojem je bila jedna već potpisana presuda. Shvativši šta je uradio on iz straha krišom guta umašćeni, kobni papir.

U njegovoj se glavi začinje zavodljiva misao da on može po volji prekrajati tuđu sudbinu, jedući tu i tamo smrtne presude.

Njegovu presudu, međutim, niko neće pojesti sa svojom užinom, kada njegova gurmansko-čovjekoljubiva strast bude otkrivena. Popje, označen već u naslovu priče kao „Čovek koji je jeo smrt“, završiće na giljotini ispraćen uvredama svetine. Njegovom agonijom će se naslađivati ljudi koje je on takve agonije spasao.

Doba potrošenih ideala

„Svirač iz zlatnih vremena“ je naizgled jednostavna priča sa vešto izmešanim autobiografskim i fantastičnim elementima. Dva prijatelja se ponovo susreću u Beogradu nakon decenijske razdvojenosti. Obojica su književnici. Jedan je ostao u zemlji i priključio se vladajućoj komunističkoj partiji na osnovu čega je napravio sjajnu književnu karijeru.

Drugi je životu u socijalizmu pretpostavio dugogodišnji londonski egzil iz kojeg se upravo vratio. Njihova zajednička mladost, otelovljena u zagonetnom Sviraču iz zlatnih vremena, pita ih za propuštene prilike, nečasne kompromise i potrošene ideale. Svirka fantomskog Svirača iz zlatnih vremena tera oportunističkog pesnika koji je ostao u zemlji na samoubistvo, ali se i njegov londonski prijatelj takođe pribojava da bi ga ta muzika mogla usmrtiti...

Logor kao savršena zajednica

U poslednjoj priči „Luče Novog Jerusalima, 2999.“ Pekić pokušava da odgovori na pitanje šta bi jedan arheolog na osnovu iskopina u područjima Staljinovih sibirskih logora hiljadu godina kasnije zaključio o našoj civilizaciji.

Naučne metode kojima se neimenovani arheolog iz godine 2999 služi, vode ga sasvim logičnim ali potpuno apsurdnim zaključcima – Novi Jerusalim, kako je „naselje“ nazvano, rekonstruisan je strogom naučnom metodologijom kao primer savršeno organizovane ljudske zajednice.

Ovim izletom u budućnost Pekić pokušava da ironizuje scijentističko-optimističku, sveznajuću logiku koja u jednom logoru smrti prepoznaje svoj sopstveni izgubljeni ideal, sliku savršenog humaniteta. Tom perverznom hermeneutikom je svakodnevna prozivka logoraša postala neka vrsta grčkog areopaga, kazna podrumske samice – nagrada druženja sa majkom prirodom oličenom u pacovu.

Ispod iskopina Novog Jerusalima (čije je autentično ime Arhipelag Gulag) iskrsla je i jedna frula iz koje Arheolog pun ponosa istiskuje nekoliko tonova melodije iz „zlatnih vremena“.

Isprepletenost priča

Pojedinačne priče iz „Novog Jerusalima“ moguće je čitati nezavisno jedne od drugih, ali bi takvo „horizontalno“ čitanje u neku ruku bilo ravno pokušaju da se torta pojede sloj po sloj. Ako se nadalje držimo ovog konditorsko-literarnog poređenja i „zagrizemo“ kroz sve slojeve jedne Pekićeve priče osetićemo istovremeno gorko-slatki ukus svih ostalih priča.

 Prikrivene ili očigledne, simbolične, asocijativne ili strukturalne veze između celine i delova su višestruke i samo inteligentnim čitanjem zaista upotrebljive za „dubinsko“ razumevanje piščevih intencija.

Uzmimo za primer priču „Otisak srca na zidu“.

Džon Bleksmit je kao dečak posmatrao procesiju fanatične sekte Krstonosaca (Braće Krsta) kroz svoje rodno mesto. Pri tome čitalac „uzgred“ saznaje da ta sekta potiče iz vremena velike epidemije kuge 1348. To je godina smrti majstora Dimitrijusa Kir Angelosa.

Dečak Džon Bleksmit fasciniran je mazohističkom histerijom Krstonosaca koji se bičuju do krvi. Kao u transu pred okupljenom svetinom on pokazuje ka prozoru majčine prijateljice, Rebeke Vinslou, tvrdeći da je vidio namesto stare udovice mladu devojku. To je odvelo u smrt Rebeku Vinslou – pogubljena je kao veštica. Njena kuća je spaljena, baš kao i mnogo pre, negde u Grčkoj Angelosova radionica. Na zgarištu je, netaknuto vatrom, ostalo samo vreteno koje se Džonu Bleksmitu izgledalo kao – stolica.

Čitalac kao intelektualni detektiv

Bleksmit je želeo da postane flautista i stoga je čak, očaran legendom o Sviraču iz zlatnih vremena (koji je izašao iz bajke da bi ljude magičnom svirkom u nju poveo) sišao u jedan podrum koji je legenda označila kao mesto gde se još uvek može čuti sviračeva frula. Arheolog je upravo godine 2999. u jednom sibirskom podrumu pronašao neku sviralu kraj kostura čoveka, krtice i pacova.

Ovakve niti koje priču smeštenu u doba Kromvela povezuje sa svim ostalim delovima knjige, možemo u vidu usputnih digresija pronaći i u ostalim pričama. Pisaru se giljotina, koju je prvi put u životu ugledao na dan svog pogubljenja, učinila sličnom vretenu. Iz telefonske slušalice u jednom stanu u Beogradu dopirali su zvuci frule zagonetnog Svirača. Tako bi se moglo još dugo nabrajati.

Pekić ostavlja dovoljno tragova u svakoj priči da bi kod iskusnog čitaoca razbuktao detektivsku strast. Kako je sve ovo povezano? Šta to znači?

Groteska kao koncepcija čovekovog sveta

Svaka priča počinje opisom jednog od „praelemenata“. Vatra, zemlja,voda i vazduh su suštinski sastojci sveta još za Empedokla. Njima se, kao zaštitni znak poslednje priče i ujedno kao Pekićeva ironična nadopuna Empedoklove filozofske koncepcije, pridružuje metal. Likovi u pričama su bića vatre, vode, zemlje itd.

Pekićev odnos prema evropskoj filozofskoj tradiciji, kao i prema nauci je uvek ironičan – mudrosti se pokazuje kao apsurd. Citiranje izvora, korišćenje istorijskih (pseudo)fakata, njihovo sučeljavanje sa legendom, nagađanja i dogme – svako je sredstvo dozvoljeno u igri sa čitaocem i pričom.

Jezik „Novog Jerusalima“ nije jednostavan – svako ko je pročitao neku Pekićevu knjigu zna da on voli široku, ponekad zamršenu rečenicu. Tekst pruža otpor oku školovanom na brzoj promeni filmskih kadrova i na tviteraškim izrekama.

Ipak, svako ko nađe snage da koncentrisano isprati pripovedački tok, shvatiće i superiornost tog izraza u odnosu na strip-dijaloge koje možemo sresti u „lako čitljivim knjigama“. S druge strane, Pekićevi dijalozi po svojoj duhovitosti mogu da se mere sa dijalozima iz najboljih stripova.

Uzeću kao primer završetak konverzacije izaslanika naručioca i Kir Angelosa koji već drugu godinu ne isporučuje obećanu stolicu – „nešto što nema niko na svetu“:

– Pitaću vas nešto, majstore, s nadom u iskren odgovor.
– Ako ga znadnem, i vi ćete ga dobiti.
– Jesu li svi umetnici ovakve hulje?
– Ne, gospodine. Samo vrlo veliki.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android