Poslednji čin
20. mart 2019.
Pre tri godine, 24. marta 2016, Pretresno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), javnosti poznato kao Haški tribunal, izreklo je Radovanu Karadžiću kaznu od 40 godina zatvora.
Sudije su ga proglasile krivim za genocid na području Srebrenice 1995, progone i ubistva Bošnjaka i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva granatiranjem i snajperskom vatrom i uzimanje pripadnika međunarodnih snaga mira za taoce. Nepravosnažnom presudom oslobođen je krivice po optužbi za genocid počinjen 1992. u sedam opština Bosne i Hercegovine.
Žalbe i tužbe i odbrane
Na tu presudu žalili su se i optuženi kao zastupnik sopstvene odbrane i tužilaštvo. Žalbeni postupak preuzeo je Mehanizam za međunarodne krivične sudove (MMKS), gde je i okončan raspravom u aprilu prošle godine. Karadžić je sa advokatom Piterom Robinsonom tada tražio da se presuda poništi i da bude oslobođen ili da mu se ponovo sudi.
Tim tužilaštva je u toj žalbenoj raspravi ukazivao na to da je Pretresno veće pogrešilo kada je u prvostepenoj presudi Karadžića oslobodilo odgovornosti po tački 1 optužnice za genocid počinjen 1992. u opštinama Bratunac, Foča, Ključ, Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik.
Tužiteljka Katrina Gustafson je s tim u vezi detaljno analizirala zbivanja u prijedorskoj opštini 1992, kada su mnoga sela i naselja granatiranjem sravnjena sa zemljom, hiljade ljudi ubijeno i zatočeno u zloglasne logore Omarska, Keraterm i Trnopolje, a desetine hiljada proterano iz svog kraja. Ističući da je Radovan Karadžić imao najznačajniju ulogu u takvom nasilju u prijedorskom kraju, kao i u ostalih šest opština, tužiteljka Gustafson zahtevala je da ga Žalbeno veće osudi na doživotni zatvor.
Karadžićev advokat Robinson uzvratio je da je Prijedor bio tačka optužnice na nekoliko suđenja – pomenuo je slučajeve Milorada Stakića, Radoslava Brđanina, Momčila Krajišnika i prvostepenu presudu Ratku Mladiću – ali da niko od njih nije i osuđen za najteži zločin po statutu Haškog tribunala. Prema tome, po Robinsonu, takvu presudu nije mogućno doneti ni u slučaju Karadžića.
Postupak dug više od dve decenije
Podsetimo pred poslednji čin gotovo desetogodišnjeg procesa prvom predsedniku Republike Srpske na ono što se dešavalo otkako je pre 23 i po godine podignuta optužnica – toliko u stvari traje pravosudni postupak protiv njega. U novembru 1995. godine, tri meseca nakon srebreničkog zločina i uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma, tadašnji tužilac Haškog tribunala Ričard Goldston podigao je zajedničku optužnicu protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Karadžić je, kada je podignuta ta optužnica, bio predsednik Republike Srpske i ostao je na toj funkciji do 1996, kada se pod pritiskom Ričarda Holbruka, tadašnjeg američkog posrednika u mirovnim pregovorima o BiH, morao povući. Od tada pa sledećih dvanaest godina nije ga bilo u javnosti. Krio se – nikada nije utvrđeno gde sve ne – sve do 21. jula 2008. godine, kad je uhapšen u vozilu gradskog saobraćaja usred Beograda, prerušen u bradatog, egzotičnog doktora Dabića, „specijalistu alternativne medicine“ i „duhovnog iscelitelja“. Desetak dana kasnije sproveden je u Hag.
Prvobitna tužba protiv Karadžića i Mladića u međuvremenu je razdvojena, a odvojene optužnice dopunjavane su i menjane nekoliko puta.
Argumenti odbrane i tužbe
Suđenje Karadžiću počelo je u oktobru 2009. godine. Tužilaštvo je počelo da izvodi dokaze 13. aprila 2010, a završilo 25. maja 2012. Manje od pet meseci kasnije, počeo je drugi deo suđenja. „Psihijatar, pisac i čovek mira“ – tako se Karadžić predstavio Haškom tribunalu 16. oktobra 2012. godine u uvodnoj reči na početku dokaznog postupka odbrane koju je sam zastupao. „Umesto kazne, zaslužujem nagradu za sva dobra koja sam učinio“, rekao je i negirao svaku odgovornost za srebrenički masakr i deset ostalih tačaka optužnice.
Nasuprot tome, prema optužnici i tužiocu Alanu Tigeru, Karadžić je bio „pokretačka snaga“ etničkog čišćenja. Počinjeni zločini „nisu bili upereni protiv pojedinaca, već protiv pripadnika neželjene zajednice“ u nameri da se silom promeni demografska slika Bosne i Hercegovine. „Pravilno ime za taj zločin je genocid“, rekao je tužilac u završnoj reči i zatražio za optuženog kaznu doživotnog zatvora.
Sudijsko veće to nije prihvatilo, kao ni zahtev odbrane za oslobađajućom presudom i odmerilo je sedamdesetogodišnjem Karadžiću kaznu zatvora od 40 godina zatvora. Na tu presudu žalili su se, kao što je poznato, i tužba i odbrana.
Žalbene osnove Karadžićeve odbrane potpuno su iste kao i njegove izjave nakon izricanja prvostepene presude. Govorio je da je četrdesetogodišnja kazna zatvora „zaprepašćujuća“, jer se „i sa meseca vidi da je nevin“ i da je, očekujući oslobađajuću presudu u prvostepenom postupku, već bio spakovao kofere da ide kući. Takvu presudu sad očekuje od Žalbenog veća.
Zastupnici tužilaštva misle suprotno. Glavni tužilac Serž Bramerc i njegov tim žalbu su koncentrisali na prvu tačku optužnice – genocid 1992. u pomenutih sedam opština. Tužioci su se žalili da je Pretresno veće pogrešilo oslobodivši Karadžića svake krivice po toj tački. U tih sedam opština, tvrdili su, torture nad nesrbima, ubistva i progoni na političkim i verskim osnovama imali su genocidni cilj trajnog uklanjanja Muslimana i Hrvata sa tih teritorija. Zbog toga Žalbeno veće bi trebalo da Karadžiću, kao predsedniku i vrhovnom komandantu oružanih snaga Republike Srpske preinači kaznu od 40 godina u doživotni zatvor.
Kraj postupka
Mehanizam za međunarodne krivične sudove (MMSK), naslednik Haškog tribunala, najavio je da će pravosnažna, to jest konačna presuda Karadžiću, biti izrečena u sredu, 20. marta u 14 časova. Time će biti okončan pravosudni postupak koji je počeo davne 1995. kada je objavljena optužnica protiv „predsednika vlasti bosanskih Srba na Palama“ i „komandanta vojske bosanskih Srba“ zbog genocida u Srebrenici, zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja.
U prvostepenoj presudi istaknuto je da je optuženi Karadžić bio inspirator i lider projekta koji je odveo do masovnih stradanja i etničkih progona u BiH i krunisan genocidom koji su počinili pripadnici vojske i policije pod njegovom vrhovnom komandom.